UVODNIK
Kolektivna amnezija
Pred očima nas nesretnih birača odigrava se još jedna španska sapunica. Uvijena u oblandu zvanu "istorijska raskrsnica". Gde od ishoda pregovora zavisi da li ćemo krenuti "evropskim putem" ili "ruskom stranputicom".
Scenario je, zapravo, dostojan najvećih dostignuća latinoameričkih TV serijala. A istorijski pregovori su zapravo pregovori oko tala. Pod budnim okom svevidećeg tajkuna. Kako kapitala za pljačku ima još, i kako ni postojeći još nije legalizovan, teško da će se "budnom oku" žuriti u Evropu. Gde planiraju da mu ponište monopol. I gde je on tek jedan bedni trgovinski fićfirić, koga će progutati prvi osrednji evropski lanac.
I sad, sve zavisi od jedne male procene. Zaista nepodnošljivo zvuči vest da su na onoj kalemegdanskoj terasi najopskurniji likovi u opskurnoj Srbiji potpisali sporazum o formiranju crne koalicije za Beograd. Novosađani su lepo pre četiri godine upozoravali da nije vreme za smeh u momentu kada je radikalima poklonjen glavni grad naše Vojvodine. Već je tada bilo vreme za brigu jer je Vojvodina vazda bila avangarda Srbije. Umesto brige, "proevropske snage" uradile su sve da aboliraju radikale i espeesovce za zločinačku prošlost. Pa su nam i ustav s njima napisali.
Ako crna vlada bude formirana i na republičkom nivou čekaju nas jako teški dani. I teško, pijano tumaranje. Ali, šta ako vladu formiraju ipak "proevropske snage" pojačane "socijalno osvešćenim" SPS-om? E, onda će biti bolje, onda nas čeka tek mamurno tumaranje.
I zaista je odvratno sve to što se zbiva. I predsednikova priča o nacionalnom pomirenju političkih snaga iz devedesetih i onih iz dvehiljaditih. I mučena Evropa koja će SPS da primi, ako treba, i u Socijalističku internacionalu i da im oprosti sve, ali baš sve. Jer ljudi jednostavno ne znaju šta bi s nama više.
Pa izvin'te, ali o kakvom je nacionalnom pomirenju reč? O pomirenju sa onima koji su nas mučili, pljačkali i izolovali u prošloj deceniji? Sa onima zbog kojih su milioni majki zakukale nad sudbinom dece? Sa onima koji su organizovali Srebrenicu, Vukovar, Sarajevo, Dubrovnik...? Sa onima koji su nas nepovratno obeležili za čitav život i koji su nam oteli sve što vredi i u šta smo verovali?
Ako je to uslov, oprostite što psujemo, jebeš nacionalno pomirenje. U pravu je onaj naš prijatelj koji kaže da kada bi u Srbiji ljudi upecali zlatnu ribicu i ona im ponudila da im ispuni jednu želju, svi bi povikali u glas: kolektivna amnezija!
Evo, neki dan su objavljene prve fotografije jednog plemena u dubokoj prašumi Amazonije. Na fotografijama se vide goli ljudi koji strelama gađaju avione. Skroz neraspoloženi prema dostignućima zapadne civilizacije. Koja ih pokušava istrebiti. U dogledno vreme sasvim je zamislivo da se objave i fotografije građana Srbije, golih i sa strelama u rukama, kako gađaju prazno nebo iznad sebe. I dok je za razumeti ono amazonsko pleme, ko bi nas razumeo? Kako je uopšte moguće razumeti toliku količinu neuljuđenosti, beščašća i besomučne alavosti naših političkih hanibala? Imaju li decu? Sram ih bilo.
A gde je tu Vojvodina, koja se otresla i radikala, i narodnjaka, i socijalista? Glasala je za Listu za evropsku Vojvodinu, to jest za Demokratsku stranku. Očigledno, Vojvodina je glasala za substitut onoga što JOŠ ne postoji. Ali će itekako postojati, nastavi li se - a nastaviće se - ovoliko ponižavanje od strane onih koji bi od Vojvodine ponovo da naprave močvaru u kojoj će ljudi umirati od malarije.
Dinko Gruhonjić
