IZBORI 2008.

Vojvodina je rekla svoje!

Dinko Gruhonjić

Građanke i građani Vojvodine još su jednom, treći put zaredom, mandat u Skupštini Vojvodine poverili proevropskim snagama, i to ubedljivo: više od dve trećine pokrajinskih poslanika iskreno se zalaže za priključenje Srbije Evropskoj Uniji.

Vojvodina je tako još jednom pokazala da zaista glasa suštinski drugačije od Srbije. I da u vremenima kada ne preti opasnost od novih ratova, egzodusa, pretnji, Vojvođani jasno znaju da prepoznaju šta je njihov vlastiti interes. A interes je, očigledno, Evropa. To jest, povratak kući. Ne samo zbog toga što se istorija Vojvodine razlikuje od istorije Srbije (te je ova pokrajina geografski i državno pripadala srednjoj Evropi, kao deo Austrougarske Monarhije, za razliku od Srbije, koja je bila deo Otomanske imperije). Već i zbog toga što Vojvodina ima budućnost jedino u evropskom okruženju. Samo je takvo okruženje može spasiti od daljeg beogradocentričnog izrabljivanja, koje traje evo već čitavih 20 godina. Uzmemo li u obzir da je pokrajinska administracija, kakva je-takva je, u proteklih osam godina uspela da razvije veoma dobre veze sa regijama iz susedstva i iz cele Evrope, eto još jednog razloga da se veruje u mogućnost stvarnog prosperiteta ne samo Vojvodine, nego i cele Srbije i to baš preko "vojvođanskih veza". Odnosno, tek bi tada ta već odavno izanđala politička frazetina da je Vojvodina "lokomotiva razvoja" Srbije dobila svoj stvarni smisao.

PORUKA ZA BEOGRAD

Ova bi poruka morala biti ozbiljno shvaćena i u Beogradu i morala bi da ima i uticaja na pregovore oko formiranja nove Vlade Srbije. Pa bi trebalo da bude formirana koliko-toliko proevropska vlada, čak i ako bi to značilo gutanje žive žabe zvane SPS. Što ne znači da će tako i biti. Jer, kako reče kolega Boris Dežulović, hrvatski novinar na privremenom radu u Beogradu, Srbija je u poslednjih 20 godina na svakoj "istorijskoj raskrsnici" po pravilu skretala u pogrešnom pravcu. Ukoliko, na primer, republičku vladu formira crna koalicija, koja se navodno već dogovorila oko upravljanja prestonicom, kolumnista "Vremena" Teofil Pančić siguran je da će se, blago rečeno, jaz između ove i one obale Dunava i Save još više produbiti. Pančić smatra da će to biti i plodno tle za rast jednog novog populističkog pokreta u Vojvodini, koji će u svojim zahtevima biti daleko radikalniji od sadašnjih autonomaša. Moguće je, smatra on, da će taj populistički pokret nalikovati Ligi za sever u Italiji.

Sa druge strane, većina analitičara smatra da o nekakvom otcepljenju Vojvodine od Srbije ne može biti niti govora. Jer su sva dosadašnja istraživanja javnog mnjenja pokazivala da u ovoj pokrajini opciju nezavisnosti nikada nije podržavalo više od pet odsto stanovništva. I Ursula Plasnik, austrijska ministarska spoljnih poslova, jasno je poručila da ama baš niko u Evropi neće podržati novo prekrajanje granica. I da u Beogradu ne smeju da brkaju pojmove nužnosti procesa regionalizacije i nekakvog separatizma. Najciničniji pak kažu da bi proces disolucije bivše Jugoslavije mogao baš da se završi na najapsurdniji mogući način, odnosno odvajanjem Vojvodine, u kojoj živi gotovo 70 odsto etničkih Srba.

JEDINO VOJVODINA OSTALA "KRATKIH RUKAVA"

Međutim, notorna je činjenica, koja se neprestano pokušava pogurati pod tepih, da je upravo Vojvodina, kao sastavni deo jugoslovenskog federalizma, jedina ostala zakinuta za svoj status. To jest za svoju autonomiju. Koju joj je, opet jedna notorna istorijska činjenica koja se nerado pominje u Beogradu, ustavnim pučem oteo zloglasni Miloševićev režim. A da se građanke i građani Vojvodine živo sećaju vremena "zloglasnih" autonomaša, kada su primali 13. penzije, imali visoke plate i lep životni standard, bruto društveni proizvod na razini Hrvatske a sasvim blizu Sloveniji - u to zaista više niko ne treba da sumnja. I to su Vojvođani jasno pokazali kada se glasalo o usvajanju sramnog novog Ustava Srbije, na užasnom referendumu, jeseni 2006. godine: uprkos svim pritiscima, pretnjama i ucenama, uprkos neviđenoj medijskoj cenzuri i kasnije nezabeleženoj krađi glasova, ispalo je da taj ustav u Vojvodini nije prošao. Što je valjda pametnom čoveku i političaru dovoljno da zaključi da se ispod pretis lonca nešto kuva. Samo je pitanje koliko je mudrih političara nama preostalo.

Sledeći dosadašnju logiku beogradske politike, na žalost, a pogotovo u slučaju formiranja crne vlade, ne možemo očekivati pojavu nekakvog pametnog političara. Već pre možemo očekivati nastavak politike proizvođenja sukoba i logike da nije bitno na kolikoj se teritoriji vlada već je bitno da se vlada. I da se pritom vladanje shvata kao isključivo neutaživa potreba za krađom i pljačkom rođenih građana, izolovanih od normalnog sveta.

POSTIZBORNE DVOSMISLENOSTI

Što se same Skupštine Vojvodine tiče tu su stvari barem toliko izvesne da će vlast formirati proevropske snage. Lista za evropsku Vojvodinu osvojila je 64 od 120 poslanika, dakle apsolutnu većinu, dakle DS i G17 mogu samostalno da formiraju vlast. Bojan Pajtić, potpredsednik demokrata i aktuelni (i verovatno i budući) pokrajinski premijer, međutim, odmah nakon proglašenja izborne pobede nagovestio je mogućnost da u vlast budu pozvani i dosadašnji provereni koalicioni partneri u Skupštini Vojvodine: Mađarska koalicija i Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenada Čanka. Plus još jedan poslanik LDP-a i pojedinci iz grupa građana. Pa bi se u krajnjem zbiru došlo do cifre od 82 poslanika, odnosno više od dvotrećinske većine.

U prvoj reakciji nakon Pajtićeve ponude Nenad Čanak se zahvalio na "velikodušnosti". Što je, kako saznajemo od izvora iz LSV, definitivno imalo dvosmisleno značenje. Naime, u ovoj stranci smatraju da je u ovom političkom momentu, zbog budućnosti stranke, možda pametnije da se u Skupštini Vojvodine ide u opoziciju, nego da se dodaje većina onima koji svakako imaju većinu. "Zašto da ulazimo u vlast sa DS, kada su naši pokrajinski sekretari u prošlom sazivu upravljali sa samo jedan odsto vojvođanskog budžeta? Nećemo više da budemo paravan za DS", rekao nam je izvor iz LSV. Slična su razmišljanja i u Mađarskoj koaliciji, mada ne toliko oštra. Demokratskoj stranci, pak, ne odgovara razvoj stvari po kojem bi imali apsolutnu vlast u Banovini ali i žestoku opoziciju u vidu radikala, ligaša i, možda, Mađarske koalicije. Okreni-obrni, sve ove spekulacije zapravo ne znače ništa drugo do potvrdu da je u toku žestoka politička trgovina. Drugim rečima, u igri nije samo Skupština Vojvodine, već i, vezano, Novi Sad (Čanak je navodno veoma zainteresovan da bude gradonačelnik glavnog grada), Suboticu (Mađarska koalicija nikako ne želi da se odrekne tog grada, u kojem je doživela poraz od Tadićeve liste i taj poraz im je definitivno najbolniji), pa sve do eventualne raspodele snaga u novoj Vladi Srbije, ukoliko je formira DS.

UPORIŠTE PROEVROPSKIH SNAGA

Pre ili kasnije, ta će trgovina biti okončana. Ono što je, međutim, definitivni ishod vojvođanskih izbora je da su radikali doživeli potpuni brodolom. Naročito u drugom krugu izbora, gde je od njihovih 39 kandidata prošlo svega njih četiri. "Narodnjačka" koalicija u Vojvodini je prošla tradicionalno loše, pa se "zakitila" sa svega šest poslanika. Oni su sebe definitivno ukopali prljavom kampanjom tokom koje su zagovornike šire autonomije pokrajine nazivali "vojvođanskim fašistima" i ismevali se sa primedbama na pljačkaški Ugovor o koncesiji na izgradnju autoputa Horgoš-Požega, poznatijeg kao "Road to Nowhere".

U Vojvodini je i SPS doživeo pad pa će imati pet umesto dosadašnjih osam poslanika. Glasanje o ustavu, glasanje o predsedniku i sada glasanje o pokrajinskom parlamentu, to samo glupom ili nedobronamernom nije jasno, definitivno su pokazali da je patriotska retorika u Vojvodini definitivno stvar prošlosti. Ili se samo nadamo da je tako. Ali, u trenutku sadašnjem, Vojvodina definitivno postaje najvažnije uporište proevropskih snaga u Srbiji i svakako će bitno uticati na razvoj političkih prilika u Srbiji u narednim mesecima i godinama.

• 
• 
•