PRIVATNI MUZEJ U SENTI

Smitsonian na vojvođanski način

Branislav Despotović

Sasvim obična porodična kuća nedaleko od centra Sente, sa dva ulična prozora i pomalo ostarelom fasadom, ničim na prvi pogled ne otkriva da se u njoj nalazi pravo malo istorijsko blago prikupljano decenijama. Iako se većina kolekcionara tokom života odluči za jednu vrstu starih predmeta, recimo antički novac, nekadašnji profesor tehničkog obrazovanja Arpad Pece, nikada nije mogao da se odrekne nekog predmeta koji mu je došao u ruke pa je jednostavno čuvao sve na šta je naišao.

Kolekcija starih satova, radionica, telefona, fotoaparata, traktora, uličnih znakova i mnogo toga drugog, koje je Arpad sakupio po vojvođanskim selima i salašima, vremenom je rasla pa je posle 23 godine premašila brojku od 10.000 predmeta.

NEMA GDE MUVA DA STANE

U kući, koja sa dvorišnim prostorijama ima oko 300 kvadrata zatvorenog prostora, na zidovima nema ni milimetra mesta za razglednicu ili porodičnu sliku, sve je načičkano različitim predmetima koji vas automatski vraćaju nekoliko decenija, pa i vekova, unazad. Na zidovima soba okačeni su satovi, muzički instrumenti, ikone, tanjiri, šolje, stari motocikli, bicikli, nakit je po vitrinama, a u jednoj sobi nalazi se opremljena ginekološka i zubarska ordinacija, koje su početkom prošlog veka pripadale glavnom gradskom lekaru u Senti, Milivoju Borđoškom, koji je umro 1943. godine.

Neki predmeti u kolekciji Arpada Pecea stari su i po nekoliko milenijuma, kao na primer dinosaorusova kost ili keltska lobanja, ali, zbog nedostatka prostora, oni stoje na podu. Njegova posebna ljubav su stare radionice. Do sada je sakupio dvadesetak i to: užarsku, kovačku, sladoledžijsku, češljarsku, šeširdžijsku i mnoge druge, a kako kaže, većina ih je u ispravnom stanju pa posetiocima može i u praksi da pokaže kako se nekada radilo. U dvorištu kuće su razna prevozna sredstva, među kojima i dva traktora iz 1920. godine kao i poštanska kočija iz 1864. Arpad kaže da ne zna koji je predmet najvredniji i koliko bi koštala čitava kolekcija. Međutim, i laiku je posle samo jednog pogleda jasno da se radi o vrednosti od više desetina hiljada evra.

NIKO NIŠTA NE POKLANJA

Arpad kaže da je za poslednje 23 godine od svih 10.000 eksponata dobio na poklon svega desetak, a da je ostale morao dobro da plati. Tako je, na primer, za jedan ormarić za pisanje dao 2.500 evra, a za motorcikl hiljadu. Iako već godinama nije stalno zaposlen, uvek je pronalazio novac za kupovinu novih predmeta. Najveći deo eksponata je ipak kupio dok je bio u radnom odnosu.

Naime, dok je radio kao nastavnik po zakonu nije mogao da ima više od pet jutara zemlje pa je ostatak od onoga što je nasledio od oca prodao i uložio u svoju kolekciju. Slično je postupio i sa zemljom koju je nasledio od pokojne majke pošto nije mogao uvećavati svoje imanje kao prosvetni radnik. Ovih dana iz više razloga uglavnom menja svoje duplikate se drugim kolekcionarima u Vojvodini, od kojih su dvojica najvećih u Novom Miloševu i Novom Sadu.

SIN SPAVAO NA ORMANU

Da svaka ljubav zahteva i odricanje, svedoči i činjenica da su Arpadovi supruga i sin, kao i on sam, donedavno spavali među predmetima koji su od njih stariji nekoliko vekova. Supruga Etelka spavala je u nusprostoriji koja se inače koristi za skladištenje uglja, dok je sin Tamaš imao krevet instaliran iznad ormana, a Arpad iznad klavira. Tek odnedavno su Etelka i Tamaš dobili svoje sobe, dok Arpad i dalje spava sa svojom kolekcijom.

Iako su se povremeno bunili zbog nedostatka prostora i velike gužve po kući, Arpad kaže da se "supruga i sin polako navikavaju". S obzirom da se radi o privatnoj kolekciji, Arpad kaže da ne očekuje novčanu pomoć od države i dodaje da će pokušati sam da obezbedi novac da u dvorištu izgradi jednu manju zgradu u kojoj bi napravio izložbeni prostor na dva nivoa. Kako kaže, opština Senta mu je do sada pomogla na taj način što je postavila putokazne table na kojima piše "Kuća starih zanata". Iako je veliki zaljubljenik u muzeje, naš sagovornik veli da je nemoguće od njegove kolekcije napraviti muzejske eksponate, "jer to veoma mnogo košta", a i potrebno je mnogo prostora, čega on najmanje ima. To bi pre, kako kaže, mogla biti kolekcija po ugledu na vašingtonski Smitsonian.

PISAO I PREDSEDNIKU

Ovu svojevrsnu izložbu svakodnevno obilaze različiti posetioci, a pogotovo deca iz obližnjih škola. Svaku grupicu lično dočekuje Arpad. Da bi im dan bio što interesantniji, on im organizuje i vožnju brodićem po Tisi, i razgledanje Sente, i veruje i da će na taj način uspeti da razvije turizam u svom mestu i da će njegova kuća biti najposećenija u kraju.

Prvi korak je osnivanje privatnog preduzeća za šta bi ovih dana trebalo od države da dobije 130.000 dinara za započinjanje privatnog biznisa, a kasnije će videti kojim putem će sve krenuti. Arpad se do sada obraćao za pomoć i Ministarstvu kulture i Predsedniku Srbije Borisu Tadiću da se njegovoj porodici vrati oduzeta imovina u vrednosti od 100.000 evra ili barem polovina od te sume, koju bi on isključivo iskoristio za izgradnju izložbene hale i unapređenje turizma. Do sada nije dobio odgovor.

• 
• 
•