KompKamp
Katarina Subasic
Svaki roditelj čije je dete starije od osam godina zna kolika je noćna mora organizovati mu letovanje. Boravak sa mamom i tatom, bakom i ostalim rođacima više nekako nije dovoljan, potrebno je društvo vršnjaka, a to je jako teško (i skupo) organizovati. Mozgajući kako da pomognete nasledniku, nekako po pravilu dođete do kampa kao najbolje osmišljenog organizovanog boravka dece na jednom mestu a bez direktnog prisustva i nadzora roditelja. Ali avaj, ako naslednik(ca) ništa ne trenira “za ozbiljno”, nije kvalifikovan za sportski kamp. Šta onda?
Koliko smo sigurni u Novom Sadu
Dragana Coric
Često se zamislim pred grafitom, napisanim u pasažu Zmaj Jovine 4:”Menjam Sigurnu kuću za Sigurnu državu, u potpisu :žena”. I ovih dana, ne bolje reći meseci, se osećam sve-ugroženije.
Šta se sve desilo u Novom Sadu od početka ove godine?Poginulo je 8 mladih, u požaru koji je izazvao njihov vršnjak.Više mi nije ni bitna njegova motivacija, da li je bio ljut, pod dejstvom alkohola, ljubomoran…došlo je do strašne tragedije.A mladi su bili u jednom od brojnih kafića u samom srcu grada.Gde bi kao trebali da su bili najzaštićeniji.Ili možda ne?Tih dana je poginuo još jedan mladić, na raskrsnici kod Lutrije, i danima sam se ježila prolazeći pored buketa cveća okačenih na saobraćajni znak na samoj raskrsnici.I iste noći, čini mi se , kad se desila tragedija u kafiću, poginuo je još jedan mladić, u strašnom udesu blizu Novog sada.Tih nedelju dana su mi bili najteži na Univerzitetu, gde radim, jer od ponedeljka pa cele nedelje su svi fakulteti imali istaknute crne zastave.Žalili smo tu decu, tih petoro mladih, članova naše akademske zajednice, vesnika naše bolje i svetlije budućnosti.Žalili smo naravno i za ostalim stradalima.Nisam ih znala, ali i danas mi je teško što ih nema.I znam, da je njihovim porodicama još teže, i svima onima koji su ih znali.
JEDAN OBIČAN DAN
Milan Dobrosavljev
Jutro :
Polazim na posao, autom, Ulica Hilandarska široka 4 metra a jednu stranu su okupirali taksisti kao parking i stvarni parking sa druge strane. Tu oni manevrIšu, zauzimaju bolje pozicije, druže se, ćaskaju… Policija je, kao, intervenisla nekoliko puta ali moj berber kaže da su polovina njih penzinisani policajci a druga polovina- zna se..
ДА ЛИ СЕ У ВОЈВОДИНИ ЗНА КОЈЕ СУ БИЛЕ ПРВЕ ЖЕНЕ НОВИНАРКЕ?
Katarina Vereš
ПОВОДОМ СТОТРИДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ ОД РОЂЕЊА ЉУДМИЛЕ ХУРБАН
ДА ЛИ СЕ У ВОЈВОДИНИ ЗНА КОЈЕ СУ БИЛЕ ПРВЕ ЖЕНЕ НОВИНАРКЕ?
„Мислим да све што напише женска рука и још поред тога уседелица, губи на цени када читаоци сазнају ко је тај чланак написао…“ одговорила је Људмила Хурбан Јану В. Ормису далеке 1938. године на питање зашто се у штампи представљала у мушком роду. Људмила Хурбан која је рођена 1878. године и цео свој живот провела у Старој Пазови поред брата Владимира Хурбана Владимирова истакнутог словачког војвођанског драмског писца и старопазовачког евангелистичког свештеника, иза себе је оставила 32 књижевна и публицистичка текста објављених у бројним новинама.
Старопазовчани су Људмили у част приредили занимљиво књижевно и публицистичко вече обележавајући 130.годишњицу од њеног рођења и то баш на њен рођендан 8. јуна. Људмила Хурбан је у дубокој старости преминула 1969. године.
Povratak Panonskog mora
Gordana Perunović Fijat
Kikinda ima jedan problem, s kojim su se bez uspeha suočavale već mnoge kategorije vlasti, a još više mi bez vlasti. Taj problem se zove - voda. Dovoljno je da padne jača kiša, kao što se nedavno desilo, pa da još ta kiša potraje još nekoliko dana, i da grad - propliva. Niz trotoare se cedi voda, a cedi se pod kuće, čiji stanovnici i inače kubure sa vlagom, i upravo ovih dana, dok se miroljubivo Sunce ponovo pojavljuje, najavljujući zadovoljstva jednog preranog leta, mnogi Kikinđani baš gledaju kako će, i od kojih novaca popraviti kvar.
Mala matura ili zašto je prosveta (meni) najvažniji ministarski resor
Katarina Subasic
Ja moram od onoga što mi je u životu trenutno najaktuelnije i zbog čega me baš briga šta se dešava na političkoj sceni. A obično me bude briga, najviše ko će da bude ministar prosvete. Meni je to već osam godina velika briga. Roditelji đaka svih uzrasta znaju zašto i razumeju me. Za one koji nemaju decu u školi ukratko: u zdravstvu i prosveti na sopstvenoj koži najjače osetiš koliko sistem škripi, ko ne zna svoj posao, ko ga ne radi jer je neobrazovan, lenj, brljiv, nemaran, bezobrazan, došao preko veze, čeka pare… Ako imaš sreće da si dugo zdrav, pa si još rešio da priuštiš sebi i potomke (svestan da ti u tome niko neće pomoći ali u naivnom uverenju da te niko neće saplitati da budeš dobar i savestan roditelj) prosveta vrlo brzo postaje tvoja opsesija. Da počnemo od početka.