Šverceri vlastitog života
Zeka
Gledam sinoć prilog na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom o obeležavanju četrdesetogodišnjice studentskih protesta u bivšoj Jugoslaviji sa posebnim osvrtom na Beogradske demonstracije i sve ono što ih je pratilo. Skupili se bivši demonstranti i njihovi profesori pa pričaju, bez imalo blama kako je to bila prva bitka za ljudska prava u totalitarnom sistemu !!!?? Gledam i ne verujem u šta su se pretvorili oni koji su osnovali Crveni univerzitet Karl Marks, isti oni koji su se tukli sa policijom zahtevajući razvlašćenje crvene buržoazije i više socijalizma u tadašnjoj nominalno socijalističkoj državi. Većina njih dobrano ušuškana i integrisana u današnji sistem beskonačne eksploatacije švercuje vlastiti život i revidira sopstvenu ulogu u tim dogadjajima,odovorno tvrdeći da su oni u stvari bili preteča današnjih boraca za ljudska prava i idu čak toliko daleko da tvrde kako su tražili promenu tadašnjeg socijalističkog sistema, u današnji kapitalistički. Pa majku mu ko je ovde lud ?
Ne biram to ja, već život koji živim!
Srdjan Tesin
Gordan Mihić, scenarista koji je obeležio najplodnije godine domaće kinematografije je svojevremeno u intervjuu datom NIN-u rekao: “…kad ste mladi sve to za vas je luk i voda. Samo da radim dalje. Zabrane vas na radiju, dođete na televiziju; zabrane vas tamo, dođete na film… Ja sam dva puta otpušten s posla, ‘59. i ‘69. Dvadeset godina bio sam slobodni filmski radnik, živite samo od onog što napišete. [...] Mnogo puta su me označavali kao čoveka koji piše o marginalcima, valjda misleći da ću se naljutiti. Obično odgovorim da je u 19. veku živeo F. M. Dostojevski, kome su savremenici prebacivali: ‘Zašto toliko crnila u tvojim knjigama, i samo neki polusvet?!’ Dostojevski im je odgovarao: ‘Ne biram to ja, već život koji živim!’”
Nacionalno pomirenje na štetu Vojvodine
Ivana Radakov
Već danima pokušavam da se malo distanciram od postizborne šizofrenije.
Ne polazi mi za rukom. Gde god da odem, s kim god da razgovaram, priča je ista. Svi se bave analizama “državotvorne politike” i mehanizmima nacionalnog pomirenja. U medijima SPS glavna tema.
Koliko košta demokratija
Dragana Coric
Stalno se pogađamo koliko nas košta demokratija.
Ne samo nas.
Sve ostale.
Da malo mrdnemo…
Dinko Gruhonjic
Reč je zapravo o tome da malo mrdnemo određenim delom tela na kojem obično sedimo. Mi, ovde u Vojvodini. I da se zapitamo kako je moguće da je “zli Beograd” kriv baš za sve naše nedaće. Za to što smo postali provincija. Pa ne liči li i to na onu priču kad smo išli u školu pa nekima od nas baš nije bivalo sve najjasnije ali je ispadalo da nas “profesor/nastavnik mrzi”, a ne da smo glupi ili da smo prosto netalentovani za matematiku ili za jezike? Ne liči li to upravo na priču Srbije iz devedesetih godina, koja se nesmanjenom žestinom nastavila sve do današnjih dana, da nas svet mrzi jer smo “posebni”?
Politički mobing
Dragana Coric
Pre nekoliko godina, učestvujući na jednom seminaru, sam izrekla nešto nalik na nepobitnu tvrdnju.Ona glasi ovako:” To što sam ja pripadnik jedne nacionalne skupine, može i treba da me legitimiše smao u jednom smislu.To je samo jedno od identitetskih obeležja, ali nije i ne treba biti shvaćeno kao jedino.Valjda se ljudi posmatraju i svrstavaju u prijatelje ili suparnike na osnovu toga da li čine dobre ili loše stvari, da li pomažu drugima, ili im čine štetu.Uvek onda treba postaviti pitanje da li je u svakoj od tih životnih situacija neko dovoljno Srbin, Mađar, Slovak, itd ili će tada biti samo čovek…”
Postizborni dnevnik
nedimsejdinovic
Ponedeljak, 12. maj
Ponedeljak zapravo počinje u nedelju. Pod uticajem rezultata izbora, u blagoj euforiji, tri prijatelja i ja, prijatno iznenađeni (jer smo očekivali „najgore“), dočekujemo jutro. Prosto sam se iznenadio kada sam jednog trenutka pogledao kroz prozor i video da je svanulo. Noć je prošla kao tren, a niti jedna druga tema nije stigla na red od izbornih. Presabiramo informacije koje su stigle do nas i pravimo kombinacije. Neke od njih su sulude i smešne. Kada su pristigle prve vesti, prva CESID-ova procena rezultata, mislio sam da je u pitanju – greška. Šta je uticalo na to da sve agencije za istraživanje javnog mnjenja pogreše za oko pola milona glasova?