Police i fioke
Dragana Coric
Neću vam pričati o tome kako me je nervirao novi nastavni program, zbog kog sam imala i 12 časova na dan. I kako sam se zbog toga posvađala sa jednom poznanicom, profesorkom u srednjoj školi, koja jedva skrpi 12 časova u nedelji.
Neću da pričam ni o biračkim spiskovima, RIK-ovima, GIK-ovima, i ostaloj bratiji…..neću ni o biračima, ni o tome kako se godinama samo svi posmatramo popreko, virimo iza onih paravana na naših biračkim mestima, pokušavajući da ulovimo prvog komšiju da zaokružuje ono što se ne sme. Ili što treba, to već nije jasno.
A tek onaj sprej, što nam špricaju na prst, pa ga posle ni aceton ne skida, tek o njemu neću da pričam. O crvenim hemijskim olovkama, vezanim običnim kanapom za poštanske pakete. Prebrojavanje listića…..to su sve tabu teme.
Neću pričati ni o tome , kako čim otvorim novine, bilo koje,sa prvih stranica na mene nasrnu prosto naslovi, jednako bombastični kao i crna hronika, koju sam dosad obilazila u širokom luku. Nikako ne mogu da pričam ni o broju obolelih od raka u Vojvodini, ni o broju žena koje godisnje izvrše abortus u Srbiji. Niti o tome kako je u poslednjih 20 godina samo na jednoj određenoj deonici puta poginuo ceo jedan grad veličine Rume. Niti o pronađenoj vakcini protiv raka grlića materice, koja je spomenuta u celih pet redova, negde na strani prekoputa sportske strane.Neka trideset treća fudbalska podliga neke Sever lige dobije više redova nego ova vakcina. Neću ni o tome.
Neću ni o tome kako me ubi u pojam Grand parada, i kako me rođeno dete oduševljava kad priđe TV-u da ga gasi.Niti o tome, kako je lako danas biti cool-samo ići golog stomaka, prazne glave, sa mini vokmenom u ušima i tipkati poruku na novoj Nokii.Ni o tome kako potpisuju peticiju za ukidanje viza, i skoro se potuku iste večeri uz turbo folk hitove. Ne smem o tome da pričam, opet ću se iznervirati.
Pa o čemu ću onda?
O policama i fiokama.
Nisam prolupala.
Baš o policama i fiokama. Onim finim , čistim policama, na koje slažemo velike i male fotografije, u različitim ukrasnim ramovima, odlikovanja, medalje, suvenire sa letovanja. O svim onim dragim stvarima, koje želimo uvek, u svakom momentu da vidimo, jer nam znače i popravljaju nam raspoloženje. Pošto naravno, uvek dolaze nove uspomene, neke od njih, nužno odlažemo u fioke,ali ne predaleko od nas. Negde da su tu , uvek dostupne, spremne da nam s eosmehnu čim otvorimo te fioke.
U čemu je trik?
U tome što te police u Srbiji su već odavno pune prašine. Na njima stoje stare fotografije, od kojih većina nas okreće glavu. Nije ih baš prijatno gledati. Ali su se nekako zacementirale na tim policama, i ne mrdaju. Preteći posmatraju, kuju nove planove, likuju zbog svoje nadmoći. A prašina pada li pada. A oni kao da rastu i jačaju od te prašine.
Fioke se u Srbiji više i ne otvaraju. Možda , nalik Pandorinoj kutiji, izlete neke još gore aveti od onih koje nas posmatraju sa tih polica. A možda, samo možda odnekud iskrsne i neka Nada, Vera, Ljubav, Prijateljstvo, Razumevanje, Tolerancija. Rizik je naravno prevelik. I zbog toga, jer nam je dosta rizikovanja, jer biramo uvek manje zlo, ni ne otvaramo te fioke. I zato odavno na našim policama nema imenovanih: nade, vere, ljubavi , prjateljstva, razumevanja. Tolerancija se ranije provukla, ali pošto je od fioka do polica dugačak put, na nikako da stigne. Stalno je sapliću.
Šta ja to hoću?
Da konačno, bez mane i straha( kao u junačkim pesmama), očistim te police od prašine. Da zasijaju ramovi tih fotografija novim sjajem. Da mi zamirišu dunje i jorgovani,razvesele šarene bočice. Da konačno-progledam i nasmejem se, onako od srca.da te stare fotografije konačno arhiviram, i stavim u fioke.zaključam. I ključ stavim na sigurno mesto.
Onda ću mirno spavati.
I hod će mi biti uspravan.
I otvoriću taj krug, i krenuti u –Sutra.
Komentari
Dodaj komentar