KompKamp
Katarina Subasic
Svaki roditelj čije je dete starije od osam godina zna kolika je noćna mora organizovati mu letovanje. Boravak sa mamom i tatom, bakom i ostalim rođacima više nekako nije dovoljan, potrebno je društvo vršnjaka, a to je jako teško (i skupo) organizovati. Mozgajući kako da pomognete nasledniku, nekako po pravilu dođete do kampa kao najbolje osmišljenog organizovanog boravka dece na jednom mestu a bez direktnog prisustva i nadzora roditelja. Ali avaj, ako naslednik(ca) ništa ne trenira “za ozbiljno”, nije kvalifikovan za sportski kamp. Šta onda?
Moja ćerka svakog leta ide u jedan muzički kamp u Češkoj koji je pre četiri godine otkrila draga prijateljica i posvećeni roditelj, pa smo poslale naše dve princeze i eto od tada svakog leta. Problem, međutim, kad imate dva deteta između kojih je tek par godina razlike, jeste što oni u određenom uzrastu ne žele da idu na ista mesta i dele isto društvo (nadam se da se to kasnije menja), te svoja draga mesta ljubomorno čuvaju kao isključivo svoja. Savremeno demokratsko-liberalno roditeljstvo nalaže da se dečje želje uvažavaju i poštuju ponekad i preko granica sopstvenih mogućnosti.
Tako je mlađe (muško) dete bilo uskraćeno za posete i boravak u češkom kampu, a kako je odrastalo i posmatralo sestru kako se uzbuđeno priprema svakog leta za odlazak, održava kontakt sa društvom tokom godine i živi celu godinu od uspomena iz kampa, tražilo i ono svoje mesto pod nekim kamperskim suncem.
Da ne dužim, roditeljski očaj što su kampovi skupi i daleki za pionire prekinut je ove godine stvaranjem i otvaranjem KompKampa.
KompKamp je projekat grupe entuzijasta, ljubitelja dece i kompjutera, a pod dirigentskom palicom i na inicijativu gospođe Rade, novosadske mame koja (takođe) nije znala gde da pošalje sina na letovanje, a koji je uz to imao i uslov da se ne odvoji od kompjutera (još jedna “zloupotreba” demokratsko-liberalnog roditeljskog stava da se uvažavaju želje i potrebe naslednika).
Osim što su vojvođanski Sekretarijat za obrazovanje i poneki sponzor prepoznali sjajnu ideju, KompKamp će se pokazati kao klica sasvim novog i drugačijeg odnosa prema deci i roditeljima koju treba brižno i pažljivo zalivati i negovati da poraste i proširi se diljem drage nam domovine. Evo i zašto:
Kad smo muž i ja doveli tri beogradska derana (ukljucujuci i ovog naseg), prvo što me je zapanjilo je neizmerna količina topline, osmeha i dobrodošlice kojom smo dočekani ispred škole u Erdeviku, gde se kamp održava. Brzina kojom su nas “poterali” kući, nestrpljivi da se što pre druže sa našom decom i da ih nečemu nauče, ostavila me je bez teksta. Kako se deca provode shvatila sam kad me je moje mlađe dete s početka ove priče drugog dana pozvalo telefonom i saopštilo da, iako kamp ima sedam smena preko leta, on ne mora svih sedam da ide, može da napravi pauzu dok je sa nama na moru dve nedelje! Tokom našeg odmora je iskukao da ga pošaljemo još jednu smenu u koju smo bezglavo jurili s mora da se stigne na punjene paprike gospođe Vesne koja ih “fantastično kuva”! E-mailom smo obavešteni kad da dođemo po decu, mladi novopečeni programer ni jednom telefon nije okrenuo. Nije imao vremena. Ni potrebe, očigledno.
Osim što su učili da malo drugačije i korisnije provode vreme za kompjuterom, klinci su se, po sopstvenom svedočenju, super družili, igrali, plivali, takmičili u raznim kamperskim igrama, ujedno radili sve što i svi njihovi vršnjaci u kampovima svuda u svetu. Na poslednjem mestu, ali roditeljima ne manje važna, je činjenica da nedelju dana boravka u kampu košta isto ili manje nego rekreativna nastava ili bilo koja druga slična varijanta slanja deteta mlađeg od 15 godina van grada.
Ko ne veruje kako je bilo - neka poseti www.kompkamp.net. Srećni klinci na slikama i videu su pravi, nije prevara, jedan od njih je i moj.
Komentari
Dodaj komentar