Žene, politika, zamke i udice
Gordana Perunović Fijat
„Bila je zaista dobra majka,
odana supruga i strasna ljubavnica svome mužu,
odlična u svom poslu, aktivna u ženskoj organizaciji,
a redovno je odlazila i u teretanu.
Kuća je mirisala na čistoću,
na domaći pekmez i sveže kiflice,
čak su i rese na tepihu bile očešljane
kad je stigla HITNA POMOĆ“.
Da li neka žena želi ovakav epitaf? Ništa, ništa, samo pitam. Jer, ovi stihovi, delo američke pesnikinje (kajem se do neba što nisam upamtila ime) često se citiraju na seminarima ženskih organizacija i foruma žena političkih stranaka kad se raspravlja o angažmanu žena o politici – i opisuju jednu od klasičnih zamki za žene koje su odlučile da se bave politikom. U daljem tekstu biće još zamki, i poneka udica.
1. KLASIČAN NOKAUT - uobičajena taktika za brzo i efikasno izbacivanje žena (i ne samo žena) iz politike. Videli smo je naročito dobro na početku devedesetih, kad su sa svih strana pljuštale negativne i obeshrabrujuće poruke povodom angažmana žena u politici. Svaki političar izjavljivao je da žene u politici „gube ženstvenost“ (kao da je ženstvenost apoen od pet dinara, pa se, eto, izgubio), svaka gošća i svaki gost u TV emisijama, svaka jedna osoba intervjuisana u mas medijima izjavljivala je samo i jedino, da žene ne treba da se bave politikom, jer „naše društvo još nije sazrelo za to“. Što je druga Jugoslavija 1945. godine dala pravo glasa ženama, to su sve države nastale njenim raspadom pokušavale da odjednom izbrišu kao gumicom, te da se vrate u patrijarhalna vremena u kojima žena pere noge mužu, svekru, devetorici devera i ostaloj ekipi lenjivaca koje mrzi da operu rođene noge. Srećom su tada postojale, i do danas opstale, ženske organizacije – osporavane, omalovažavane, proglašavane za sve i svašta, psovane i vređane, ali ne i ućutkane. Taktika klasičnog nokauta uključuje u krajnjem slučaju i ubistva žena koje se politički angažuju, medijski linč, ismejavanje i podmetanja na svakom koraku. Ovako izmaltretirana žena (dakle, ona koja nije UBIJENA) može napustiti politiku – ali, ova taktika se ne bavi toliko samom političarkom, koliko plašenjem svih ostalih žena koje bi se možda i bavile politikom, da nisu itekako upoznate kako je loše prošla žena koja se bavila politikom.
2. ISCRPLJIVANJE – Okej, recimo da se žena nije dala uplašiti, ma koliko da su je plašili, te da se učlanila u političku stranku, i javno izjavila, bez ikakvog stida, da je ona naumila da se bavi politikom; štaviše, ima i predloge kako da se to izvede! Od tog trenutka, nju iscrpljuju svi koji je sretnu. Muž gunđa kako je kuća zapuštena; deca pište kad mama polazi na sastanak u stranci, kako bi se mama što više osećala krivom (a već pet minuta posle njenog odlaska, baciće se na kompjuterske igrice, ni ne razmišljajući gde je mama – znamo za jadac), na poslu je svi pitaju je li sišla s uma i kako joj je samo na pamet palo da se bavi politikom, prijatelji i rodbina joj se čudom čude, a sve ove nebuloze veoma iscrpljuju. I nisu tu uopšte u pitanju nebuloze, kako bi se činilo na prvi pogled (pa i na drugi. . . treći), nego organizovana, vrlo ozbiljna taktika kojom patrijarhalno društvo odvraća žene od bavljenja politikom: da se ne bi više zamarala tim nebulozama i odgovarala na gomilu glupih pitanja, osećajući se sve vreme još i krivom, žena može i da napusti politiku. . .Ali, ne mora da znači. Opet srećom, ima žena koje veoma dobro odgovaraju na ovu vrstu niskih udaraca. Nekoliko primera.
a)„Sediš ovde u stranci, umesto da si sa svojom decom“ – odgovor: „Hoćeš li ti da mi čuvaš decu? Možeš odmah da ih preuzmeš. Samo pazi, moji mali Indijanci jedu samo original milka čokoladu i piju najskuplju koka kolu. A, osim toga, tako su nemirni, da ćeš moliti za milost već za pola sata bavljenja sa njima“.
b)“A šta kaže tvoj muž/ momak što se politički angažuješ?“
odgovor: „Obožava me i podržava“ (ovo je, naravno, čista laž i žešća glupost, ali veoma korisna za skidanje dosadnih bića sa dnevnog reda).
c) „Nemamo mi dovoljno sposobnih žena da bismo zadovoljili kvotu.“
Odgovor: „Pa nemamo ni sposobnih muškaraca dovoljno za kvotu“ (ovde se muškarci, veoma zanimljivo, ozareno saglašavaju „Da, da, u pravu si!“ – izgleda svaki smatra da je jedino on sposoban za politiku).
I tako dalje, primera bi moglo da bude dovoljno za udžbenik, ali, sve ovo spada u bezazlenije oblike iscrpljivanja; prava strahota čeka ženu prilikom samog angažmana u stranci. Tamo su svaki čas neki sastanci, dosadni kao porez i domaće informativne emisije. Dnevni redovi, pa diskusije, sedi se do zore, puši se toliko da se dim može rezati na kocke, donese se i alkohol, skuva se kafica, i niko da krene kući, a nikakav zaključak niti raspored nikako da bude utvrđen. I žena sedi i sluša i pita se: da li je moguće da je to – to? Ali, istovremeno vidi i da poneko biva unapređen, pa raspoređen na dobru funkciju, na bolje radno mesto, i sve čvršće veruje: to je to, na pravom sam mestu, sad samo da izdržim ovo smaranje, još malo, i eto i mene među odabranima. . .
3. JOŠ INTENZIVNIJE ISCRPLJIVANJE – E, sad, recimo da je žena izdržala sve sastanke sa dnevnim redovima, da je išla u kampanju door to door, da je popunjavala upitnike, učestvovala u predizbornoj kampanji, delila promo materijal, zvala sigurne glasove, odazivala se kad su bila organizovana dežurstva u stranci, ukratko, naradila se kao Pepeljuga, samo bez princa i dobre vile. U porodici više ne računaju na nju, na poslu je ogovaraju da je zbog ambicije potpuno poludela, ali, u stranci – čini joj se – njen rad počinje da biva cenjen. Primećena je kao „dobar materijal“, čak je i raspoređena na neku funkciju – postala je predsednica mesnog odbora, članica Izvršnog odbora u gradskom ili opštinskom odboru, ili čak predsednica Foruma žena, ili kako se to telo već zove u kojoj stranci. Sve su to funkcije „drž’ da nabijem“, neplaćene su, a iziskuju još više sastanaka nego što je obavezno za obične članove, još manje slobodnog vremena, još više ubeđivanja s ljudima, a sve bez ikakve stvarne moći ili uticaja. Uzgred, žena može da primeti zanimljivu pojavu, da je na „pravo mesto“ opet raspoređen neko (muškarac ili žena) ko se nije uopšte pretrgao od dolaženja na sastanke ili bilo kakvog drugog rada u stranci ili za stranku. Ali, žena u ovoj fazi ne primećuje ništa osim svoje novostečene pozicije, ma koliko nebitna ona bila, i, neosetno, njeno ponašanje se menja, u pravcu veće samouverenosti. Mehanizmi za izbacivanje žena iz politike samo čekaju ovaj momenat: brže bolje će joj naći neku grešku, a onda slede kritike i optužbe koje malo koja može da „preživi“ a da se ne posvađa i na smrt uvređena napusti stranku.
4. UDICA BEZ MAMCA – redovna pojava. Žena radi; žena se angažuje u stranci. Dolazi na već spominjane sastanke, aktivna je. . . ali, sve vreme je prati nejasno i vrlo snažno osećanje da se upecala na nevidljivu udicu, na kojoj čak nema ni slasnog zalogaja, i da svoju energiju, znanje i vreme bez milosti troši na nešto što joj se uopšte ne isplati, ni u kom pogledu. Kolege s dužim stažom u stranci s vremena na vreme je opominju da se „još nije dovoljno dokazala“, da u stranci „ima da se radi“, da ne može „posle dve kafe u stranci odmah da napreduje“. . . I tako, vreme prolazi. Dogodiće se u tom dugom roku i neki izbori; a žena neće biti na listi, niti će biti predložena za bilo šta, niti će od svega što čini za stranku imati ikakve VAJDE. Polako, devojke, ne može to odmah, još vi treba da se pokažete, glasi neizgovorena ali stalno prisutna poruka. I žena se dokazuje i dokazuje, a dok se ona dokazuje, muške kolege u stranci nesmetano dele „plen“ vlasti ili ponuđenih funkcija. Ukoliko se žena pobuni ili samo pita dokle ona treba da se dokazuje, može doživeti razne neprijatnosti, počev od bojkota ostalog članstva, pa do sasvim glasnog izdiranja stranačkih rukovodilaca na nju. Ukoliko su žene u stranci složne i organizovane, ovakva taktika neće proći; ali, to je, u našem okruženju, redak slučaj.
5. UDICA SA MAMCEM – ozbiljno. Ženi je ponuđena ozbiljna funkcija, posao, ako je nezaposlena, bolje radno mesto ako je zaposlena, ili rukovodeće mesto, gde bi zaista mogla na nešto da utiče i nešto da menja. Ona vidi svoje ambicije već ostvarene; planira šta će sve da preduzme, bira ekipu budućih saradnika, ne zato što je poludela, nego zato što joj najvažniji likovi u stranci daju signale da je njeno vreme došlo, i da treba da bude spremna: još malo, pa sad će. Pripremila je i pobednički govor, i planove rada, maltene i svečani kostim u kome će da debituje. Jedino što nije pripremila je reakcija na podatak da ta funkcija ili radno mesto uopšte nije namenjeno za nju: za to je već „viđena“ neka sasvim druga osoba. A ponuda za ženu bila je samo mamac, da se vidi kako će ona da reaguje i šta je spremna da uradi da bi do opisanog mesta došla. Kad shvati (a shvati ubrzo), žena može i da se razboli – naročito zbog situacije u kojoj joj se članstvo njene stranke smeje iza leđa. Ovde žena može da napusti stranku, ili da pređe u drugu. Barem stranaka kod nas ne manjka, a kako je cela naša politika uglavnom podela resora između stranaka koje se ne vole baš mnogo, ko zna, možda u nekoj drugoj stranci žena dođe do svog cilja, ili barem kulturnijeg tretmana. Kako Englezi kažu „ako ti u pabu nije lepo, idi u drugi pab“.
6. JA TARZAN – JA DŽEJN – brrr! Ovo je zamka opisana u stihovima na početku teksta: žena se toliko iscrpljuje na svim svojim dužnostima, da može i svoje zdravlje da ugrozi. Domaća politička scena puna je ovakvih primera, od mesnih odbora, do političkih vrhova, ukoliko žena uopšte stigne do njih. Ukratko: ona najstoji da bude bolja i od same sebe. Hoće da stigne i da se bavi decom ako ih ima, i da se stručno usavršava, i da u stranci bude prisutna i rečju i delom, i da lepo izgleda i sačuva „ženstvenost“ (samo da podsetim, to je ona stvar koju kod nas žena gubi kad se bavi politikom, a koju još niko nije definisao, opisao, ili video), a da uradi i kućne poslove, jer kod nas je još uvek sramota da žena sama ne mesi vanilice, pite i kako se te stvari već zovu, ili da plaća „ozbiljnu ženu“ da joj spremi stan/ kuću/ baštu. Odatle potiču oni neverovatno smešni intervjui bogatih i poznatih žena koje tvrde da redovno kuvaju svojim mužićima i dečici i da stavljaju zimnicu. Da li misle da će takvim izjavama zadobiti simpatije auditorijuma? Pa valjda je jasno da žena koja ima dovoljno novca – plaća poslugu, što su radile sve bogate žene otkad uopšte postoji patrijarhalno društvo; ali, umesto da to lepo i kaže, žena se do smrti batrga u priči kako je ona sama – jedina domaćica u svom domu. Da li ste nekad čuli ženu iz imućnijih slojeva da izjavljuje, na primer, „Znate, ja imam odličnu kućnu pomoćnicu, i kad odem na službeni put, na neki višednevni seminar ili na seriju koncerata, sasvim sam mirna, jer ona sve uradi. . . „ Ama, ne ide, brate! Takva izjava odviše bi šokirala naš auditorijum, zato su žene koje bi sasvim mirno rekle da u životu nisu stavile zimnicu – automatski nepoželjne u politici. A ostale, koje izigravaju Tarzana i Džejn istovremeno, pre ili kasnije popuste ili zdravstveno ili duševno. I patrijarhat se, kao bara, sklopi nad još jednim ženskim životom. Protiv ove zamke ima samo jedan lek: da žena lepo kaže i sebi i drugima „ovo mogu, a ovo ne mogu; ovo mogu, ali neću; a ovo mogu i hoću.“ I da se toga strogo drži, obavezno odvajajući vreme i za odmor i za zabavu. Ovome se valja učiti od muškaraca: oni umeju tako ozbiljno da kažu „sad sam baš na važnom sastanku“ – dok sede i piju pivu s drugarima – da bi im za to vredelo platiti časove.
7. SVILENE RUKAVICE – ovo je gadno. Pitanje je i koliko je za pisanje. Ovde kolega iz stranke (vrlo retko iz koalicione ili protivničke stranke) počinje da se umiljava ženi, prijatnim rečima i komplimentima otupljujući njenu pažnju (a pažnja je u politici jednaka opstanku). Kolega može koleginicu izvesti na večeru; pozvati je da plešu na stranačkoj zabavi; ukratko, ponašati se kao udvarač, sve vreme podvlačeći kako ceni ženino mišljenje, inteligenciju, politički stav. . . Mi žene s ovih prostora pre smo navikle na kritiku nego na pohvale, stoga žena počinje ne da ide, nego da leti na sastanke na kojima se i kolega pojavljuje. S pažnjom upija svaku njegovu reč; traži njegovo mišljenje; bez obzira na bračni ili partnerski status, emotivno se „prima“ na tog divnog čoveka. . . koji joj, odjednom, okreće leđa, na sastancima više ne sedi pored nje, ne razgovara, jednostavno, uskraćuje pažnju na koju je žena taman navikla. U međuvremenu, bez obzira da li je između njih dvoje bilo intimnosti ili se sve završilo na umilnim razgovorima (što je češći slučaj, u stvari – redovan slučaj), strankom kreće trač, pogodite o kome. Ovo mnoge žene ne mogu da izdrže, i odlaze. Samo poneka shvata da je u pitanju podla taktika, u kojoj nije učestvovao samo njen do nedavno omiljeni kolega, nego čitava ekipa, pa ostaje – za inat.
8. TAPŠANJE PO RAMENU – „Kad počnu da vas tapšu po ramenu, stanite leđima uza zid“, govorila je Sonja Lokar na jednom seminaru na kome sam bila. I to nije šala. Napadna ljubaznost muškaraca (i žena) prema politički aktivnoj ženi nagoveštavaju da se njoj sprema neka pakost. Ne mora biti ništa veliko; ali, može. Ljubaznost, komplimenti, pohvale i priznanja možda su nagrada ženi, a možda samo služe da joj (opet) otupe pažnju – samo, sada nije tu jedan kolega koji izigrava udvarača, nego su u priči i rukovodioci kojima se žena profesionalno i privatno divi, i može biti, očekuje njihovu podršku. A možda joj se upravo priprema smena sa funkcije na kojoj je bila do tada, i to svi znaju, osim nje. Možda će biti prozvana i kritikovana bez ikakve pripreme, jer do tog trenutka niko živi nije ni spomenuo da je nezadovoljan njenim radom. Žene koje su prošle kroz ovakav dril odlično znaju kad treba da nestanu iz stranake na nekoliko dana, nedelja ili meseci. Za to vreme situacija se raščisti, ponekad i sama od sebe, a ponekad promenom političkih prilika. Prvi put je malo nezgodno preživeti to sve, a posle žena već izgradi odbrambene mehanizme.
I uz sve ovo, i još mnogo toga što nije ni opisivano, na primer, harazment, svejedno ima i žena koje savlađuju ove i ostale prepreke i bave se politikom, sve više i sve bolje. Uzgred, ovoj državi i njenim institucijama su potrebne politički angažovane žene – i taj interes će prevagnuti, pre ili kasnije, a do tada, političke stranke i institucije sistema mogu, za promenu, da počnu da pružaju POGODNOSTI ženama koje bi da se bave politikom, umesto da ih ometaju. Kad shvate da ometanjem žena zapravo ometaju I SVOJU AFIRMACIJU (jer je učešće žena u politici civilizacijska vrednost, potvrđena u zemljama normalnog standarda), prestaće s takvom praksom. A onda će početi da se nama ženama umiljavaju do besvesti, da nam nude i više nego što tražimo, sve ubeđujući nas kako treba da se angažujemo, kako je to u stvari dobro za nas, kako to svet i Evropa zahtevaju. . . Kao da mi to već odavno ne znamo, samo nema ko da čuje.
Ali, strpljenja samo: sa strpljenjem su se i prve sifražetkinje izborile za prava koja mi današnje žene imamo. I sada će, kako izgleda, trebati vremena.
Komentari
2 komentara za “Žene, politika, zamke i udice”
Dodaj komentar
Taako se slazem sa svim tim…mi smo krive sto pristajemo na svaki od ovih scenarija…
Nisam sigurna koliko smo krive, a koliko se ponašamo prema obrascima koji su nam jedino poznati. Nekad mi se čini da i ne znamo za drugačiji način ponašanja, jednostavno zato što ga nikad nismo ni videle ni doživele.