ДА ЛИ СЕ У ВОЈВОДИНИ ЗНА КОЈЕ СУ БИЛЕ ПРВЕ ЖЕНЕ НОВИНАРКЕ?
Katarina Vereš
ПОВОДОМ СТОТРИДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ ОД РОЂЕЊА ЉУДМИЛЕ ХУРБАН
ДА ЛИ СЕ У ВОЈВОДИНИ ЗНА КОЈЕ СУ БИЛЕ ПРВЕ ЖЕНЕ НОВИНАРКЕ?
„Мислим да све што напише женска рука и још поред тога уседелица, губи на цени када читаоци сазнају ко је тај чланак написао…“ одговорила је Људмила Хурбан Јану В. Ормису далеке 1938. године на питање зашто се у штампи представљала у мушком роду. Људмила Хурбан која је рођена 1878. године и цео свој живот провела у Старој Пазови поред брата Владимира Хурбана Владимирова истакнутог словачког војвођанског драмског писца и старопазовачког евангелистичког свештеника, иза себе је оставила 32 књижевна и публицистичка текста објављених у бројним новинама.
Старопазовчани су Људмили у част приредили занимљиво књижевно и публицистичко вече обележавајући 130.годишњицу од њеног рођења и то баш на њен рођендан 8. јуна. Људмила Хурбан је у дубокој старости преминула 1969. године.
Људмила Хурбанова кћерка Владимира и Аугусте Хурбан (и сестра драмског писца ВХВ) рођена је 8.јуна 1878. године и цео свој век (умрла 19.октобра 1969.) провела је у Старој Пазови живећи у свештеничкој породици Хурбанових неудата као секретар парохијског дома, али и као списатељица и новинарка.
Смисао за писање налазила је код родитеља, старих родитеља и рођака Хурбанових и Штурових који су сви од реда објављивали низ алманаха или појединачних написа, било као директни утемељивачи словачког књижевног језика (деда Јозеф Милослав Хурбан и стриц Људевит Штур) или као оснивачи или главни уредници најзначајнијих словачких дневних или недељних листова објављиваних на тлу тадашње Аустро-угарске монархије, касније у Чехословачкој републици и Краљевини СХС (стричеви Светозар Хурбан Вајански и Јан Штур).
Поред кратких прича, басни, новинарских извештаја и рецензија, драматизовала је Кукучинову приповетку „Шаруља“ и написала две једночинке „На летњиковцу“ и „Сто“. Своје најобимније дело „Позоришна хроника старопазовачких аматера 1903-1933) сврстала је у ред најзначајнијих позоришних хроничара с почетка 20. века.
Њен опус дуго је лежао на тавану покривен прашином док Михал Филип пензионисани професор славистике на Филолошком факултету у Београду није сложио и архивирао њене рукописе или сачуване новинске исечке, а што је урађено углавном већ након смрти Људмиле Хурбан. Тада је откривено да је као дописни новинар писала чланке за словачке дневнике и недељнике и то увек под псеудонимима (Ђурко Д., ЉХВ, Анеж, Пазован, Ђ. Пазовски, С.Новолски..). Били су то зрели текстови, на којима још могу позавидети и многи данашњи новинари.
Намеће се питање, зашто је у штампи себе представљала у мушком роду? Јан В. Ормис (1938) каже, да му је на ово питање Људмила Хурбан одговорила: „Мислим да све што напише женска рука и још поред тога уседелица, губи на цени када читаоци сазнају ко је тај чланак написао…“
Људмилине бајке, кратке приче, драмска дела, два публицистичка дела и Хроника словачких аматерских позоришних предсава 1903.-1933. први пут су издате на иницијативу Михала Филипа и Вићазослава Хронца 1993. године у оквиру едиције НОВИ ЖИВОТ издавачке куће ОБЗОР-ТВОРБА и то у изворном словачком језику. Српска читалачка публика се са њеном биографијом упознала тек 2005. године у монографији Катарине Вереш СТАРА ПАЗОВА И СВЕШТЕНИЦИ (издавач СЕДНА Стара Пазова) и то у делу знаменитих свештеничких кћери.
Обележавајући ове године велики јубилеј од рођења Људмиле Хурбан у холу Словачког народног дома 8.јуна ове године у присуству љубитеља лепе уметности новинар и професор књижевности Бранко Ракочевић је на овом значајном скупу истакао:
Хурбанови, као што знате, нису имали биолошке наследнике, али они имају вас као наследнике духовне. Данас у Војводини, па и у средњој Европи мало је таквих градова који би потпуно оправдали назив ГРАД ТЕАТАР као што је Стара Пазова. Дуже од једног столећа Стара Пазова је град – театар којим се може подичити не само на овом простору него и шире. Она има писца, она има позориште, фестивале амаерских позоришта, она је имала (а има и сада) Људмилу Хурбанову која је својом лепотом озрачила не само љубав према позоришту, него и љубав према уметности уопште. Једна породица се жртвовала, дошла је из једне словачке средине у Војводину и Срем да притекне Србима и свесловенима у помоћ. И ту су уздигли духовном енергијом и околину и припаднике свога национа. Време је да се у новом добу 21. века друкчије приступа вредновању културног наслеђа. Време је да се организују другачије манифестације којим би се истовремено вредновало и превредновало културно наслеђе.
Проф. Бранко Ракочевић је предложио на овој духовној светковини посвећеној Људмили Хурбан да се уведе награда у области публицистике за позоришну критику, за све што се пише о позоришту и да се та награда зове ЉУДМИЛА ХУРБАНОВА. Такође је предложио да се организују једном годишње ДАНИ ХУРБАНОВИХ.
Ову иницијативу је подржао и публициста мр Мирослав Демак уз допуну да се Дани Хурбанових прошире и на још друга такође значајна имена ове средине. А таквих имена има толико да би био попуњен простор за наредних 20 година.
Ово би био значајан допринос мултикултуралности, о којој се још увек залажемо само декларативно.
Komentari
2 komentara za “ДА ЛИ СЕ У ВОЈВОДИНИ ЗНА КОЈЕ СУ БИЛЕ ПРВЕ ЖЕНЕ НОВИНАРКЕ?”
Dodaj komentar
Izvanredna tema! Izvanredno obrađena! Ne, zaista, u principu se ne zna mnogo - a ponekad se ne zna ništa - o sudbinama tih žena koje su bile prve novinarke, prve lekarke, prve profesorke. Dobro je da se autorka angažovala i predočila nam sudbinu jedne izuzetne žene. Doprinos multikulturalnosti i boljem međusobnom razumevanju se podrazumeva.
Izvanredan i dirljiv tekst, koji prikazuje svetonazore koji bi danas bili lekoviti. Uporedimo ovu prosvetiteljsku misiju Hurbanovih i grozomorne vesti o nocnim zabavama “zlatne mladeži” na groblju u Rumi…
Važno je da u glavama većine prebivaju predrasude o Habzburškoj monarhiji kao “tamnici naroda” i Kraljevini Srbiji kao “zlatnoj demokratiji Pašića, čika Ljube, čika
Pere i Apisa”.