Povratak Panonskog mora
Gordana Perunović Fijat
Kikinda ima jedan problem, s kojim su se bez uspeha suočavale već mnoge kategorije vlasti, a još više mi bez vlasti. Taj problem se zove - voda. Dovoljno je da padne jača kiša, kao što se nedavno desilo, pa da još ta kiša potraje još nekoliko dana, i da grad - propliva. Niz trotoare se cedi voda, a cedi se pod kuće, čiji stanovnici i inače kubure sa vlagom, i upravo ovih dana, dok se miroljubivo Sunce ponovo pojavljuje, najavljujući zadovoljstva jednog preranog leta, mnogi Kikinđani baš gledaju kako će, i od kojih novaca popraviti kvar.
Biblioteka sa stotinama hiljada naslova knjiga plivala je upravo kao i mnoge privatne kuće, a kompjuteri i knjige oštećeni su u tolikoj meri da uopšte neće moći da se koriste. I sad, ko je kriv, osim sile s neba? Ljudi zaposleni u biblioteci već godinama upozoravaju na ovo; avaj, ni Republika, ni Pokrajina, a pogotovo radikalna opština, ni da čuju njihove vapaje. Lepa stara zgrada, sa mnogo nameštaja, slika, tapiserija i knjiga iz prošlih vremena bila je, posle te oluje u sredu 11. juna puna vode, koja je curila niz zidove i već pomenute kompjutere i slike.
Kikinda inače ima kišnu kanalizaciju, koja sasvim dobro funkcioniše kad kiše nema, ili kad pada onako polako, kao u jesen; za letnje pljuskove, koji padaju kao iz kabla, bez najave i bez mogućnosti izbegavanja, ta kišna kanalizacija jednostavno nije dovoljna. Ne može da se meri sa starim dobrim jendecima. Šta je jendek? To je jedna takoreći institucija, zaostala iz doba posle ukidanja vojne granice, kad su stručnjaci u službi Nj. V. Marije Terezije nastojali da nekako dovedu u red vodotokove u današnjoj Vojvodini. Između ostalog, ti stručnjaci su naredili, a narod poslušao, da se ispred svake kuće koja se gradi, u svakom mestu, a naročito u Kikindi (videćete uskoro i zašto) iskopa dubok jarak, u dužini kuće, koji ovdašnje stanovništvo naziva jendek. U sušno doba, jendek služi eventualno zato da u njega upadne totalno pijan čovek, ili da se deca igraju - ali, onog časa kad pljusne jaka kiša, jendek je spas, jer se u njega ocedi sva voda umesto da se pravi blato po ulici, a voda natapa temelje kuća, koje su se, u ono doba, je li, pravile od zemlje. Živim upravo u takvoj jednoj kući (koja, uz određene opravke, može i sasvim lepo da izgleda i bude udobna za stanovanje) i dobro se sećam jendeka obraslog travom, u kome se, kad padne kiša, kupaju guščići i pačići, a i mi deca bismo skvasili noge, i dobili grdnje od starijih. Elem, došlo novo doba, novom ukusu jendeci više nisu odgovarali, izgledali su ljudima tako ružni i zastareli, pa su u Kikindi i okolnim selima zatrpani i poravnani. Negde su poslužili kao osnova za travnjak ili malu baštu pred kućom, osobito na periferiji, ali u centru su i zabetonirani i prekriveni asfaltom. Uz sve kvalitete kišne kanalizacije, onog časa kad padne kiša, eto nama poplave.
Bolje upućeni u ekologiju tvrde da nam se to sveti sama priroda, da se vampiri Panonsko more, i sve vode koje su regulisane i u red dovedene u doba Nj. V. Carice i njenih potomaka. Tisa je, na primer, najmanje trideset puta menjala korito dok nisu urađeni hidromelioracioni radovi. Aranka, nedaleko od Kikinde, nekad je tekla kroz svih “devet grla” na istoimenom mostu, a sad jedva kroz dva. Kikinda nema reku; kažu, grad bez reke, kao čovek bez ruku. Osim, ako se računa kanal Dunav - Tisa - Dunav, ali, nije to to. Ali, samo pre tričavih tri veka, reka Galadska uredno je tekla kroz Kikindu, i neki njeni tragovi još se vide u gradu. U ulici Uglješe Terzina još ima bašta na čijem nižem kraju raste ševar; Števančeva bara, ndaleko od gradske pijace, sad nazvana “Staro Jezero”, čuva poslednji krak od nekad sasvim respektabilne reke kojom su brodili čamci i šajke i dovožena građa i ostala roba na pijacu u današnjem centru; a ulice “Gornja Vodoplavna” i “Donja Vodoplavna” nisu dobile takva imena iz šale, nego zbog poplava. Kikinda je u svojoj istoriji tri puta gorela i tri puta bila poplavljena. Pravo je čudo da mirna ravničarska reka, ne mnogo šira od prosečnog kreveta, može tako da nabuja i takav belaj da napravi za nekoliko sati, ali, setimo se kako je prošlo selo Jaša Tomić kad je Tamiš nabujao. Ni do dan danas nije sanirana sva šteta od poplave.
A i kad nema poplave, pljusak je sasvim dovoljan pa da zaplivamo.
Komentari
Dodaj komentar