Mala matura ili zašto je prosveta (meni) najvažniji ministarski resor
Katarina Subasic
Ja moram od onoga što mi je u životu trenutno najaktuelnije i zbog čega me baš briga šta se dešava na političkoj sceni. A obično me bude briga, najviše ko će da bude ministar prosvete. Meni je to već osam godina velika briga. Roditelji đaka svih uzrasta znaju zašto i razumeju me. Za one koji nemaju decu u školi ukratko: u zdravstvu i prosveti na sopstvenoj koži najjače osetiš koliko sistem škripi, ko ne zna svoj posao, ko ga ne radi jer je neobrazovan, lenj, brljiv, nemaran, bezobrazan, došao preko veze, čeka pare… Ako imaš sreće da si dugo zdrav, pa si još rešio da priuštiš sebi i potomke (svestan da ti u tome niko neće pomoći ali u naivnom uverenju da te niko neće saplitati da budeš dobar i savestan roditelj) prosveta vrlo brzo postaje tvoja opsesija. Da počnemo od početka.
Prvih 5-6 godina od uspešnog osvajanja roditeljske titule nekako se i zavaravaš da je sve pod kontrolom i da sve ide onako kako si planirao. Nije lako, uvek nedostaje para i logistike, ali manje-više stvari idu onako kako hoćeš. Raspitaš se za dobar vrtić, tu i tamo urgiraš kod vaspitačice, u slobodno vreme budeš sa decom, učiš ih, igraš se sa njima, vaspitavaš, maziš, kažnjavaš, upoznaješ ih sa decom svojih prijatelja koje voliš i znaš zašto ih voliš itd. Živiš bezbrižno detinjstvo svog deteta. Onda dođe vreme da se krene u školu.
Traume polaska u prvi razred, a verujte - najmanje su one finansijske prirode - normalan roditelj u Srbiji nikad ne zaleči. Pre neki dan, na poslednjem roditeljskom okupljanju, neposredno po odlasku dragih potomaka na proslavu male mature, a upriličenom u obližnjem kafiću da dođemo do daha nakon pripreme za istu, fellow roditelji malih maturanata u (sad već bivšem) odeljenju moje princeze, prisetiše se prvog dana u školi: direktor (socijalista u septembru 2000.) 15 minuta govori gomilu praznih rečenica, djacima-prvacima a i roditeljima prilično nerazumljivih, svi se smaraju u školskom dvorištu dok celu stvar nije spasila kiša, te nas pustiše da idemo. Nije bilo vremena za reči dobrodošlice. U kolektivnom pamćenju ove grupe roditelja ostalo je zabeleženo da deci niko nije poželeo da u se školi osećaju dobro, kao kod kuće, da se nastavnicima obraćaju kao roditeljima i sve te uobičajene reči od kojih te uvek malo podiđu žmarci - ipak će potomak tu boraviti veći deo dana narednih osam godina i učiti sve ono što od nas ne nauči (kakva zabluda). Svi se sećamo da su pušteni da se razidju zbog vremenske nepogode. Ni raspored časova im nisu dali. Sutra, rekoše. Na kraju osmog razreda niko se sa njima nije pozdravio. Direktor na bolovanju. Sa poslednjih časova su ih pustili. Bez doviđenja.
Tih osam godina koje je usledilo meni je bilo dosta stresno, ali princezi, verujem i više. Krajem prvog meseca njenog školovanja počeo je generalni štrajk koji je trajao do 6. oktobra (2000). Nije išla u školu (koju je u prvom razredu još uvek volela). Kad je imala deset godina, njena školska drugarica je slavila rođendan za celo odeljenje do 8 uveče. Do kuće su došli bezmalo u pratnji žandarmerije - bio je 12. mart 2003. i uvedeno je vanredno stanje zbog ubistva Premijera. U međuvremenu je, kao i ostale drugarice iz odeljenja, bila izložena maltretiranju nasilnika u nastajanju, zato što je njegova mama odbijala da mu postavi granice, a tata je mislio da je to normalno za “mačo” naslednika. Tek je višemesečna galama i pretnja inspekcijom školu primorala da reši problem (neadekvatno doduše, ali takav je zakon).
Sa prvim znacima puberteta (u našem slučaju vrlo preuranjenog i užasno burnog) svakodnevna borba sa sistemom postaje teža i bolnija: kao čudo su me gledali nastavnici kad sam tražila da princezi, inače pametnoj devojčici, ne gledaju kroz prste i ne čine medveđe usluge već da insistiraju da redovno dolazi na časove, nosi sveske, radi domaće zadatke, poseduje znanje tj. da ne ocenjuju njenu prirodnu inteligenciju i snalažljivost već rad i znanje. Mislim da i danas važim za najzahtevnijeg roditelja u školi. Neću da govorim o stalnim sukobima sa detetom - zašto ne može u školu u majci na bretele, šorcu i papučama kad mogu nastavnici i ostala deca, zašto ne može šminka i dugi lakirani nokti, ona jedina ne nosi poklon učiteljici za 8. mart, njoj jedinoj roditelji ne pišu sastave iz srpskog i ne crtaju radove iz likovnog itd. Najveća sam nemajka. O školskom gradivu neću da govorim. To bi tek bila priča bez kraja.
Da ne bude da kukam a ništa ne radim: šest od tih osam godina školovanja bila sam član Saveta roditelja, učestvovala u svim roditeljskim akcijama osmišljenim da se poboljša rad škole, komunikacija na relaciji deca-škola-roditelji, pomogne i olakša svakodnevni život i rad deci i nastavnicima. Mislila sam da nemam prava da se bunim dok ne pokušam da i sama nešto doprinesem promenama. Hrabrila i motivisala druge roditelje da se uključe. Iz istog razloga. Dežurala na prijemnim ispitima, da deci bude lakše. Pomagala u pripremi školskog lista. Čak sam i na proslavu školske slave dolazila, sopstvenom ateizmu uprkos. Moram sa žaljenjem da priznam da se stvari nisu puno pomerile. U međuvremenu je ministar (Vuksanović, Lončar? ne sećam se više koji) u centar obrazovanja ponovo vratio nastavnika a decu pomerio u stranu, tako da se svaka inicijativa svela na to da nisu dovoljno plaćeni ni za ovo što rade, a kamoli za dodatne napore. A plata će biti ista, radili-ne radili.
Ako do sada niste odustali od čitanja, sledi finale: osmi razred i mala matura. Manje-više rasulo sa predavanjima, gubljenjem časova i preskakanjem gradiva tokom celog osmog razreda. Kao da je škola u pubertetu a ne deca. Traumatičnih poslednjih sedam dana gde se popravlja sve i svašta, ne bi li se popravio prosek (školi ponajviše) a i deca namakla još koji bod za upis u srednju. Ostalo se popravi na nastavničkom veću. Tzv. pripreme za prijemni sa kojih budu pušteni već prvog dana zbog sednica nastavničkog veća…
Sve je to ništa. Glavna tema poslednja dva meseca škole je gde će se ići i šta obući za maturu! Moja novembarska inicijativa da se organizuje dobra žurka po ukusu i meri dece u samoj školi izignorisana je od strane nastavnika, pretpostavljam u nedostatku želje istih da se na bilo koji način angažuju oko toga. Morala je biti kafana. Između par strašnih, izabrana je najmanje loša. Decu i nastavnike autobus pokupi ispred škole u pola devet i vrati u pola tri (za neupućene, mali maturanti imaju 14 ili 15 godina!!!). Agencija je doduše ponudila da proslava traje do četiri, ali su nastavnici mislili da je do dva sasvim dovoljno (!!!).
Čak i nemajka kakva sam ja nije mogla da odoli a da ne pokuša da ispuni princezine želje da se za tu priliku specijalno opremi. Za cenu se i ne pita. Frizer i kozmetičar se podrazumevaju. Haljina takođe. Prateći underwear. Cipele na štiklu, iako do tada nikad na štikle stala nije. Zašto na štiklu? Zato što će svi. (ovde je moj standardni argument da ja nisam rodila sve nego samo nju, koji inače uvek pali, ostao potpuno bez odjeka). Đinđuve. Šminka. I profesionalna šminkerka jer niko od porodičnih i prijateljskih amatera nije dovoljno dobar da našminka princezu. Srećom da postoje tetke - da ovakve nerazumne zahteve razumeju i realizuju, sprečavajući da sukob generacija preraste u porodičnu tragediju. Molba za izvlačenjem pramenova u drečećoj boji i solarijum je odbijena bez prava žalbe. Ni tetki. O komentarima tipa “velike su mi uši, imam bubuljice, sva sam bela, vidi kako sam debela, biću najružnija, svi će mi se smejati…” da ne govorim. Bila je najlepša, naravno.
Tri puta je menjala mišljenje da li da je pratim do škole ili ne. Na kraju me je zabezeknuto pogledala i rekla “Što se ne obuvaš? Treba da krenemo.” Štikle je izula na četvrtom spratu naše zgrade (krenula je sa petog) i ušla u patike koje sam je jedva nagovorila da ponese (za svaki slučaj). Ešarpu koja je elegantno stajala preko ramena stavila u kesu sa cipelama čim je izašla iz zgrade. Vratila se šest sati kasnije uplakana, šminka razmazana, haljina uprljana (od šminke). Šta je bilo? Rastužili se pa se rasplakali. Kako je bilo? Super. Do četiri sam slušala detalje - ko je kako izgledao, ko šta radio, ko bolje igra, ko se izlomio u štiklama… Onda princeza ode na spavanje. Ja se evo još oporavljam.
Danas slavimo nedelju dana od završetka male mature. I spremamo prijemni. Novi izazovi su pred nama. Srećom besplatni. Lončar ukinuo naknadu od par stotina dinara za upis u srednje škole. Jedva čekam da čujem ko će biti novi ministar prosvete. Ako imate decu - makar i u planu - to i vas treba da bude briga.
Komentari
13 komentara za “Mala matura ili zašto je prosveta (meni) najvažniji ministarski resor”
Dodaj komentar
Uf, uf!
Sa malim zakasnjenjem, doduse, ali ja sam tada bio turbo-lud. Najezim se kad se sjetim sta sam sve roditeljima znao izgovoriti.
Mi smo jos mali, sin je prevalio devetu, cerka ce uskoro napuniti dvije. Ali, prestolonasljednik vec pokazuje znake puberteta. Predpubertet, kako je to definisala njihova uciteljica. Dakle, njegova soba - njegovo carstvo. Drugari u prvom planu, tu i tamo sa tatom podijeli koja mu se djevojica svidja. Bistar je, pazi na casovima, kod kuce uci malo ali redovno i ima sve petice. I kaze da zna da ga u cetvrtom razredu ceka vise gradiva. I obecava da ce uciti vise. I odgovoran je, nema sta. Ali, oluja se tek sprema. Trudim se, trudimo se da nikad ne zaboravimo kakvi smo mi bili kada smo bili u pubertetu. I toga se zapravo i plasim
I inace mislim da je kod vaspitanja djece i kod odnosa roditelj-dijete vrlo bitno da roditelji nikada ne zaborave da su i sami bili djeca. Cini mi se da mnogi to zaborave. Vec se odmah preshaltaju u taj neki “roditeljski obrazac”. Evo, recimo ljudi mojih godina koji imaju tako kao i mi dvoje djece i vec podugacke brakove, uopste ne izlaze uvece u grad. I cude se kada S. i ja izadjemo. Doduse, rijetko zajedno izadjemo, jer uvece nema ko da nam cuva djecu. Ali, izadjemo ponaosob, svako sa svojom rajom. I mislimo da je to sasma normalno, ta trunka slobode koju moras imati za sebe. Ako je nemas, nekako mislim da ces onda to istresti na djeci.
Dakle, pubertet nas tek ocekuje. Pravim se da ne razmisljam o tome ali…
A o obrazovanju drugi put opsirnije. Kada smo sina upisivali u osnovnu skolu, naravno da smo trazili stelu da dobije nromalnu uciteljicu. I naravno da je isao u najbolji vrtic. Kakav idiotski sistem u kome imas drasticno dobre i drasticno lose uciteljice, drasticno dobre i drasticno lose vaspitacice. A sta drugo i ocekivati kada su im nastavnici i vaspitaci u prvom planu, a ne djeca. Tim jebenim ministrima prosvjete. Kao da nemaju sopstvenu djecu.
Imaju. Ali ta se skoluju po skolama u kojima nema drasticno losih.
Sto se tice puberteta, ne bih da te plasim, moji su 15 i 12, ovaj mladji polako ali krupnim koracima ulazi u isti, a ona je od devete u punom pubertetskom kapacitetu. Onaj predpubertetski deo smo spontano preskocili. Ili ga nismo ni primetili. Nije to lako ni njima a ni nama, ali da se preziveti. Bilo bi mnogo lakse da ti sistem bar nesto olaksa. Makar tako sto ce negovati normalne civilizacijske vrednosti.
Mi smo izlazili i izlazimo i zajedno i odvojeno (sad su veliki pa je to jos manji problem) jos otkako su deca bila mala. Posto su bili blizu po godinama, imali cvrst san i bila neka fina deca pa se dala nagovoriti, mi ih ubedjivali da nam “odobre” da izadjemo kad oni zaspu a ostavljali telefon koji je okretao moj broj mobilnog (hvala 21. veku) koje god dugme da se pritisne. I to je super funkcionisalo. Tek kad su porasli jedna prijateljica koja je decji psiholog nam rekla da bismo na zapadu zapatili robiju za to, jer decu ispod 12 god ne smes ostavljati same kod kuce. cvrc. sad smo sve to prerasli pa vise nije ni bitno. naravno da moramo imati parce zivota samo za sebe jer cemo samo tako ostati normalni i ceniti i njihov zivot i zelju za samostalnoscu i sve sto uz to ide. Moja princeza i danas zna da kaze da su nam prijatelji vazniji od nje (iako se istima obraca za sve sto treba kad mi nismo dostupni ili kad treba da nas preko njih ubedi da joj nesto dozvolimo - ovde ide onaj smajli koji ne znam da ubacim), ali nekako mislim da ipak kapira model i da ce ga negovati u svom zivotu i sa svojim prijateljima.
Mene od tog nasilja prosvete prema nasoj deci jos vise brine nasilje koje su deca spremna da ucine prema svojim vrsnjacima.
Ali kad skupim sve silne protekcije i veze koje moras potezati od porodilista, joooj, ma cim saznas da si u drugom stanju,imam osecaj da se samo kao cinovi,smenjuju faze naseg zivota.Moja cerka ima 4 i po, rekli su da ce biti srecna i blagoslovena jer je rodjena na Bozic, no ova je vec pre tri meseca skontala da mora da uci karate da bi se odbranila od ostalih….
Vrsnjacko nasilje je takodje posledica odrastanja u ovakvom sirem okruzenju u kome mi zivimo. Od ministara siledzija, onih koji su bili lopovi u mladosti (osudjeni), velicanja ratnih zlocinaca i… sta pricam kad sve znamo. Neko ce reci da u istom okruzenju rastu i deca koja nisu nasilna, koja budu zrtve. Tacno, ali ima i taj deo koji se donosi iz kuce gde se neke stvari tolerisu a neke ne. Gde smo mi ti koji treba da naucimo decu gde su granice drustveno prihvatljivog ponasanja. Jos u vrticu ima slucajeva da deca vrse nasilje nad drugom decom a da to roditelji tolerisu, pa na upozorenje vaspitaca odmahuju rukom i tvrde da je to naivna decja igra. Slicno se desava kroz skolu. Dete, kome je u prvom i drugom razredu neko od roditelja ili oba tolerisao retko i sporadicno nasilno ponasanje prema drugoj deci, u sedmom razredu postaje nasilnik a roditelji i dalje nalaze opravdanja i objasnjenja za takvo ponasanje. Skola nema puno mogucnosti da sa takvim roditeljima i decom izadje na kraj osim da ih premesta u drugo odeljenje ili skolu, cime se problem, naravno, ne resava. To je moje iskustvo do sada. Kad roditelji budu zaista odgovarali (krivicno) za krivicna dela svojih malisana, mozda ce nauciti gde je granica. Ovako, njih i njihove pulene nista ne boli. Tvrdim da se deca ne radjaju nasilna, ali ovo nasilno drustvo ih takve odneguje.
Upravo tako.Deci se stalno postavlja pred oci obrazac takvog nasilnog ponasanja kao dominantan, kao jedini vazeci i moguci.Sve ostalo je pusta prica.
Moja cerka ima 4 i po, dakle, trebalo bi da je mirna,zasticena da ne zna za rec odbrana i napad, tuca, i svadja, i da to sve bude u nekom domenu bezazlenog.No, u pola 4 popodne nas saceka na jednoj TV sa regionalnom frekvencijom program koji nije podoban ni za posleponocne sate, onda u 18 h imamo ultimate fight, kecere, sta god da su, na jednoj drugoj tv sa nacionalnom frekvencijom.Onda na to nadovezem paradu pijanstva i kica, koja bljesti sa svih strana. I onda, sledi pitanje, koja je to vec svest u tom detetu:mama a jel bolje da ja budem glupa, plava i lepa ili da ucim engleski i idem daleko, daleko…?
Ajd sad.
Zasad su nase traume na nivou predskolske ustanove, ali dovoljno je da vidim da postoje razliciti arsini u vrticima u gradu i prigradskim naseljima, ovi drugi su kao valjda manje vredni da imaju tv u svakoj grupi,troje dece dele dve virsle za dorucak i onda me ubedjuju da je to dovoljna nutritivna vrednost za taj uzrast, ako nisam zadovoljna-kiosk sa brzom hranom je u blizini…Na kraju smo se odlucili za drugu varijantu, koja vredi svakog dinara koji se da, gde je dete postovano i usadjuju mu se prave vrednosti, posebno kad je socijalizacija u pitanju.
Za dve godine ce u prvi razred.Posto i sama radim u prosveti, vec sam pocela da se pripremam za te traume, a vasa iskustva me ne ohrabruju:(
Ne ohrabruju ali mogu na vreme da ukazu u kom pravcu razmisljati i pripremati korake unapred. Odgajajuci decu 90-tih, kada je taj model nasilja i, kako si dobro definisala, parada pijanstva i kica bilo jos dominantnije, ja sam jedino resenje pronasla u striktnom limitiranju TV programa (otud moja deca i danas pale TV samo kada zele da odgledaju nesto konkretno. teenage princeza u izuzetno retkim trenutcima dokolice voli da upali TV da gleda Fox Life ili MTV sto je prihvatljivo) i beskrajno dugom i upornom igrom sa decom kroz koju se usadjuju nase vrednosti i nas sistem rezonovanja. Mislim da je to najbolji lek, da im damo dobru osnovu, pa kad budu izlozeni sredini kakvoj jesu, znace da se odupru. Druga stvar koja se moze uraditi je budjenje i podsticanje svakog moguceg interesovanja kod dece i izlazenje u susret svim njihovim zeljama za bavljenje sportom, glumom, muzikom, plesom itd. To sve u ovoj drzavi uzasno puno kosta, ali (opet uz prethodno raspitivanje da se ode na pravo mesto tj. kod pravih ljudi) vredi svake pare, jer kad porastu na predpubertetski i pubertetski uzrast znaju da naprave razliku izmedju dokonih vrsnjaka sa kojima nemaju o cemu da pricaju i svog drustva iz tih raznih skolica gde se stalno desava neka akcija, spremaju se predstave, koncerti itd. To jeste tezi put, kosta para, nerava i vremena za odvodjenje-dovodjenje, ali mislim da dugorocno daje odlican rezultat, jer deca nauce da prave izbor i on je po pravilu vrlo slican izboru koji bismo i mi napravili, sto znaci usvajaju polako taj nas sistem vrednosti. Jeste odgajanje dece ovde jako tesko i skupo (ja se uvek nasmejem kad strategija za borbu protiv bele kuge ukljuci 100% naknade za porodiljsko i smanjenje poreza na garderobu i hranu za decu do 3 godine - jer to su najmanji troskovi u odnosu na ono sto sledi kad imaju 8, 10, 13, 15…godina), ali kao i sve drugo u sta se ulozi veci trud, vece je i zadovoljstvo kad uspes. Ulaganje u decu je apsolutno najisplativija investicija i ne treba se ustezati da se za njih pravi najkvalitetniji izbor. Kad god je to moguce, naravno. A to sto nas drzava u tome saplice je cena naseg izbora da ostanemo ovde.
Mislis na Strategiju za podsticaj radjanja:)Ooooo, imala sam strasnu borbu sa mnogim resenjima koja su tamo predlagana, za neka smo preko NVO sektora uspeli da izboksujemo nesto drugacija resenja, ali opet, ostaje pitanje politicke volje da li ce se to ikada primenjivati.Svaka strategija je ok, no mi samo utrosimo masu novca na nesto sto nema nikakvu pravnu snagu, nije obavezujuce i kako su moji profesori govorili, “ne postoji pretnja batinama na kraju tih normi”.Jer ako bi postojala ta pretnja, onda bi bar 50% njih ukalkulisalo da je bolje da postuju sve to sto su u nekoj strategiji zapisali, nego da ga na postuju.No ovako..puste zelje.
Hm, vec smo u toj fazi taksiranja deteta, ajd na treninge triput nedeljno, predstave sa vrticem, ajd setnja tamo, ajd setnja vamo, ajd izlet van grada, itd.U pravu si, vredi svakog dinara sto damo, treba deca da s esocijalizuju, no mene kopka jos nesto.Zasto, ama zasto u ovoj zemlji sve sto je dobro koncipirano, sto se sprovodi onako kako treba-moras platiti duplo nego inace sto bi platio?Zasto ce deca dobiti bolje obrazovanje u nekom privatnom vrticu ili osnovnoj, kad smo mi valjda sasvim dobro prolazili u drzavnim jaslama tolike godine?Zasto, ljuuudiii moji, moramo podmicivati aktivno ili pasivno, direktno ili indirektno sve one koji su u principu duzni da nam pruze zastitu, pomoc, obrazovanje kako prilici…..
zato sto se sve u medjuvremenu okrenulo naopacke. te ljude koji znaju i hoce da rade sa decom (kao i sve ostalo) uglavnom su u drzavnoj sluzbi gledalo kao na idiote i izdajnike, a na svaku njihovu inicijativu se odmahivalo rukom. mislim da je vecina privatnih dobrih institucija koja se bave decom nastala najpre iz potrebe tih ljudi da se realizuju bez sputavanja, a da su finansije dosle kao bonus. ima dobrih drzavnih vrtica (moja su deca isla u jedan takav pre desetak godina) ali ih treba pazljivo potraziti jer su sve redji (posto si tamo placen radio-ne radio, a u privatnom kao i uvek u privatnoj firmi radis i placen si prema kvalitetu svog rada), naime dobre vaspitacice bivaju vrbovane za dobre privatne vrtice… skola je vec nesto drugo, tamo je sistem takav da moras da se boris sa njim i ako imas dobru uciteljicu/razrednu. priznajem, da imam dovoljno love da oboje dece posaljem u privatnu skolu to bih uradila bez razmisljanja, ne zato sto zelim da manje uce, naprotiv. mislim da u privatnim (proverenim, naravno) skolama deca imaju bolje organizovano vreme za ucenje, tamo se nastavnici trude da ih nesto nauce i da rupe u znanju popunjavaju. u drzavnim skolama po definiciji se nastavnici trude da pronadju sta deca ne znaju (kao da je to merilo decjeg ili samo decjeg nerada). Svi koji su ikada radili bilo sta sa decom, ne samo malom vec i ovom starijom, znaju da je njih vrlo lako usmeriti da budu dobri i vredni, treba samo pokazati malo zanimanja za njih i malo postovanja. to je ono sto nasa drzava ne pokazuje ni prema nama, odraslim stanovnicima, a ni prema deci. zato su drzavne skole takve i to je razlika u odnosu na vreme kad smo mi isli u skole i tamo dobijali sasvim pristojno obrazovanje. danas drzava (i svi njeni sluzbenici, pa i skole) veruju da je roditelj jedini koji treba da se bavi detetom, a da oni tu nemaju nikakvu odgovornost niti ulogu. dok bude tako, nasa deca ce dobijati ono sto im treba u privatnom sektoru, ali na zalost samo ona ciji roditelji to uspeju da prepoznaju i mogu da plate
Svake godine mi dolazi nova generacija svrsenih srednjoskolaca i svake godine me deprimiraju.Zasto-upravo zbog tog iskrenutog sistema vrednosti koji su usvojili i koji postuju kao neki kod ponasanja.E sad, kad ne uce, kazem da jeste krivica svakako na njima,a li da krivicu snosi i porodica jer im nije ulila upravo te vrednosti da rdaom mogu nesto da postignu a ne ispod zita i muljanjem, sto im skola kojoj su bili prpeusteni 12 godina nije nicemu lepom naucila vec da ako nesto ne mogu da dobiju, ajmo strajk, i ako to nema veze sa zivotom.Po difoltu im se sve zelje moraju ispuniti jer ih je takav obrazovni sistem tome naucio.Kaze jedan student pre neki dan,”znate ja imam pravo da polozim ispit”, “sve je to ok, ali ti prvo imas obavezi da naucis ono sto je zadato, ili barem da probas da naucis,.Prvo realizuj svoju obavezu pa ces moci da realizujes i svoje pravo.Dzaba.Ja u klin, on u plocu.Imam pravo, pa imam.Nisam ucio celo drugo poglavlje jer mi je dosadno i glupo, a hocu da polozim ispit.Igra slucaja je odlucila da dobije pitanje koje nije naucio.ne jedno, vec trideset i dva pitanja su u toj grupi.Mozes da ne znas jedno, dva tri, pa da ostvaris to pravo da polozis ispit, ali ne mozes da ne znas trecinu, pa da opet polozis…
Sledeci put probaj da mu objasnis da je njegovo pravo da polaze ispit, a da od njega zavisi da li ce ga poloziti ili ne u zavisnosti od toga koliko je i sta naucio, da ne kazem koliko je ispunio svoju studentsku obavezu da uci. Mnogi se danas pozivaju na svoja prava a da i ne znaju koja su to prava i koje obaveze povlace za sobom. Ali i to se uci u porodici. To te ceka negde oko 9. ili 10. godine. Mislim, prvi put. Posle se vraca svako malo i uvek moras da objasnjavas pricu iz pocetka. Kad to prodjes, jasno ti je zasto je 80% roditelja diglo ruke i mislilo da je lakse da to obavi drustvo i skola. Koji, naravno, takodje nece da rade taj tezak posao. Ja to razumem, iako ne opravdavam. Mislim da bi ljudi trebalo da pre zacinjanja deteta potpisu prijem obavestenja da to nije lak posao i da se ne svodi sve na hranu i pelene.
Moja cerka je u 12. godini htela da zove SOS telefon za decu da se pozali kako sam joj jedne nedelje zabranila da gleda televiziju posle 4 sata uzastopnog gledanja! Kad sam je ohrabrila da to ucini i rekla da sam nestrpljiva da cujem sta ce da joj kazu, sama je shvatila besmislenost i odustala. Toliko o pravima.
Pa da u tome je i bila poenta, da polaze ispit, a ne da ga automatski polozi ,kao svrseno stanje.
roditeljstvo je vise od posla.To je zivot, ili nacin zivota kji se potpuno promeni.Gde se mnogo vise treba voditi racuna o obarascima ponasanja koja pruzamo toj deci.
Nisam jos imala situaciju sa SOS telefonom, ali….Ima pravo da ne gleda Grand i vesti na B92 jer prvo je fuj, a drugo je samo za odrasle i njoj je dosadno.I da hoce palacinke sa eurokremom u pola 10 uvece jer ima pravo na to:).
Sto se tice rasprave o pravima, svake godine sprovodim anketu, koja prava poznaju.Pored toga sto lepo spomenu pravo na zivot, dostojanstvo i ugled(stagod to danas znacilo),spomenu i ono pravo da poloze(u pitanju je svrseno stanje) ispit, da zavrse studije, da dobiju posao(dakle, ne da ga nadju vec da im ga neko donese uz prvu nes kafu ujutro u 10h na tacni), da im zena rodi omanji fudbalski klub,da mogu da bace mobilni kad god im nesto nije po volji i razbiju ga u paramparcad…jer ih je neko jednim sms-om iznevirao…itd,itd
a da probas anketu o obavezama? da vidimo sta ce napisati.
to pravo za palacinke sa eurokremom u pola 10 uvece se i meni dopada, ali mi ga niko jos nije odobrio
sto je najgooore, to pravo mi traze ovi matori vise nego ona:)….
obaveze se zavrsavaju sa placanjem poreza i vojskom, koja se sada laganica sluzi kojekude, jer istaknu prigovor savesti i oni koji je nemaju pa bahanalisu tamo gde rade.No placanje poreza se, kako kazu ovek moze odloziti, i onda postanes politicar i imas imunitet i niko ti nista ne moze.
Jedino jos smrt nisu uspeli da odloze, ali kako Tanjug javlja:),i to ce biti uskoro moguce.