Politički mobing
Dragana Coric
Pre nekoliko godina, učestvujući na jednom seminaru, sam izrekla nešto nalik na nepobitnu tvrdnju.Ona glasi ovako:” To što sam ja pripadnik jedne nacionalne skupine, može i treba da me legitimiše smao u jednom smislu.To je samo jedno od identitetskih obeležja, ali nije i ne treba biti shvaćeno kao jedino.Valjda se ljudi posmatraju i svrstavaju u prijatelje ili suparnike na osnovu toga da li čine dobre ili loše stvari, da li pomažu drugima, ili im čine štetu.Uvek onda treba postaviti pitanje da li je u svakoj od tih životnih situacija neko dovoljno Srbin, Mađar, Slovak, itd ili će tada biti samo čovek…”
Sad ću objasniti zašto sam na početku navela da je to bila “nešto nalik na nepobitnu tvrdnju”.Poslednji događaji u Srbiji,tačnije poslednjih nekoliko krugova različitih izbora navode me na potpuno drugačiji kraj. Naime, JEDINO bitno obeležje postala je -politička pripadnost.Ona na osnovu koje se legitimišemo kao kao patriote ili manje patriote.Sve se posmatra kroz tu prizmu.I čini se da nema kraja.I čini se da će možda biti gore.A možda, ali samo sa Velikim “M”, da će biti bolje.U tragovima.
Prijatelji se teško stiču.Neko mi reče da se vrednost svake osobe može meriti i sa brojem pravih iskrenih prijatelja koje ima.Onih koji su spremni da za njega/nju urade i nemoguću stvar.Da obrišu svaku suzu.Da uklone svaki strah.I da je sjajno ako tokom života nakupiš 5 takvih prijatelja.
U noći prvog kruga parlamentarnih izbora, dok su pristizali prvi rezultati sa biračkih mesta u Novom Sadu, shvatih kako samu sebe-politički mobingujem.Kako tih svojih pet prijatelja, koje već sada imam i na koje sam izuzetno ponosna, posmatram-kroz prizmu stranaka u kojima su.Igrom slučaja, svih petoro se nalaze u pet različitih stranaka, pripadnici su pet različitih nacionalnih skupina(ne mogu reći manjina,), i bave se najrazličitijim poslovima. Setih se tada one svoje naivne konstatacije sa početka moje priče, i veoma, veoma jako se-lupih po čelu.POčela sam da ih posmatram u svetlu rezultata koji su iz minuta u minut pristizali,pitajući se,”pa da li će me sutra ovaj/ova pogledati u oči jer nismo u istoj stranci”,”hoće li progovoriti reč sa mnom”….
Narednih dana smo se svi sukcesivno sretali.I ostvarila mi se želja.Svi su bili dovoljno -ljudi.Svi su tu svoju političku pripadnost prihvatili kao jedno od identitetskih obeležja.Ali ne kao jedino.
JOš više sam ponosna na njih.
Da li ste svi vi ovih dana dovoljno-ljudi?Da li ste uspeli da se izdignete izvan okova politike i shvatite ono što i ja?
Komentari
3 komentara za “Politički mobing”
Dodaj komentar
Ne bih da ulazim u partijsku pripadnost tvojih prijatelja i da zvucim bezobrazno, ali ja bas ne mogu da se druzim sa pripadnicima svih partija.
Mozda sam suvise ostar ako kazem da partijska pripadnost u Srbiji ne znaci samo puko ideolosko opredjeljenje kao na Zapadu. Partijska pripadnost ovdje znaci i nesto puno vise: odredjenje spram zlocina iz devedesetih. A to su bili jako veliki zlocini, koji se ne mogu pravdati politickim opredjeljenjem.
Mozda sam iskljuciv, ali nemam vise zivaca da se druzim sa pripadnicima partija koje su sklone pravdanju tih zlocina, a kamoli sa onima koji su zlocine pocinili i organizovali. Niti da ih ubjedjujem, 15 ili deset godina poslije, da su se zlocini zaista i dogodili.
“Dobar dan” u prolazu mogu da im kazem. I to je previse od mene.
Hm, pa pocinjem i ja da se distanciram od nekih.Nekako sam stavljala na papir razloge pro i contra.Ljudi koji su u stranke usli zbog novca ane zbog ideologije.Oni kojima je dovoljno da neko podigne ruku a da ga oni kao puk slijede.
Valjda jos uvek moja mladost,ponekad i naivnost, dozvoljavaju tu snagu i optimizam sa kojim ih ubedjujem,da su se zlocini desili, da ih treba procesuirati, da treba priznati postojanje svih tih zrtava.Da posebno oni koji su pravnici posmatraju dogadjaje sa strane prava, a ne politike.Da kazu da se desio prekrsaj normi, pravnih i civilizacijskih, u nekim slucajevima, i da se niko ne moze smiriti dok pravda ne bude zadovoljena.Dok imam tu snagu, pricacu,pisacu i nadati se potpunom prosvecenjui preobracenju svih njih sa druge strane reke…. Znam da je ovo tezi put, no, sta sad….
U normalnoj drzavi politika je normalna stvar. Ocigledno je da je problem upravo u nama jer smo politiku shvatili kao glavnu stvar oko koje cemo se razmimoilaziti i umesto uz kafu caskati o normalnim pitanjima mi iz godine u godinu polemisemo o tome ko ce formirati narednu Vladu i cija ce duze trajati. Jedno je sigurno…politicke ideologije vise nema, danas u Srbiji moze svako sa svakim. I dok lideri politickih stranaka dele postizborni plen negde iza zatvorenih vrata, obicni smrtnici i dalje polemisu cija ce Vlada duze trajati, ko je patriota a ko izdajnik, ko je za Evropu a ko protiv, a nisu ni svesni da su i oni u igri jer je i njihov glas dat za jednu ideju pre izbora ustvari glas za potpuno suprotnu ideju jer su se vec u izbornoj noci nasli na istoj strani potpuno suprostavljeni. Zato, ljude necu da razlikujem po politickoj pripadnosti jer cemu podele medju nama obicnim smrtnicima kada se ovi gore uvek dogovore.