Da malo mrdnemo…
Dinko Gruhonjic
Reč je zapravo o tome da malo mrdnemo određenim delom tela na kojem obično sedimo. Mi, ovde u Vojvodini. I da se zapitamo kako je moguće da je “zli Beograd” kriv baš za sve naše nedaće. Za to što smo postali provincija. Pa ne liči li i to na onu priču kad smo išli u školu pa nekima od nas baš nije bivalo sve najjasnije ali je ispadalo da nas “profesor/nastavnik mrzi”, a ne da smo glupi ili da smo prosto netalentovani za matematiku ili za jezike? Ne liči li to upravo na priču Srbije iz devedesetih godina, koja se nesmanjenom žestinom nastavila sve do današnjih dana, da nas svet mrzi jer smo “posebni”?
Ono što hoću da kažem jeste da niko ne spori činjenicu da nas je “Beograd” - ta reč koja simboliše centralističku pljačku - zaista orobio i opljačkao na bestijalan način. Ali se uvek iznova možemo zapitati: zašto smo to dozvolili? I zašto to i danas dan koristimo kao izgovor za sve promašaje.
Kao izgovor zato što naši vojvođanski gradovi već u devet uveče izgledaju kao pustare u kojima niko ne živi, u kojima se u stvari oni koji žive ili plaše mraka ili se jednostavno plaše da žive… Gde su nam bioskopi, bazeni, sportski tereni, gde su nam vrhunska ili barem solidna pozorišta? Šta smo to radili ovih 20 godina, od jogurta na ovamo, da stvari počnu da izgledaju drugačije, da stvaramo novu elitu?
Da li je stvaranje nove elite oživljavanje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti koja liči upravo na to na šta liči? I zašto je ta VANU stvorena? Da bi se “uteralo” Beogradu i SANU-u, ili, kako to reče Mirko Đorđević, Srpskoj akademiji veronauka i umetnosti? Zašto, kad je već stvarana VANU, nije iskorištena prilika da se napravi regionalna akademija. Koja ne bi bila zatvorena u svoje “vojvođanske” okvire, već bi u sebe uključila i akademike iz Mađarske, Rumunije, Austrije, Slovačke, Hrvatske…, pa makar je optužili za ponovno vaspostavljanje K und K Monarhije?
Hoću da kažem da je ovde, kod nas u Vojvodini, zapravo zavladala autoprovincijalizacija. Duh močvare, ako hoćete. A močvare su prvi doseljenici isušivali kako bi oteli komad zemlje, baš kao i u Holandiji. I da ne bi umirali od malarije.
Ergo, šta smo to, do đavola, učinili da stvorimo “paralelne institucije”, da odnegujemo nove generacije elite bez kompleksa? Mirne duše možemo reći: ništa ili jako malo. Osećao sam se vrlo neprijatno kada me je kolega Esad Kočan, crnogorski novinar iz “Monitora”, pre nekoliko godina upitao: “Dinko, da li je moguće da vi u Vojvodini nemate politički nedeljnik?” Postiđeno sam odgovorio da je moguće, da je to zapravo potpuno tačno. Na šta je on odvratio da je to sramota i da je to odraz duboke provincije, koja se predala.
Ako želimo da ličimo na “Hroniku palanačkog groblja” - go ahead, nastavimo tako. Pravimo se da ne vidimo kako su nam pusta sela i prazni mali gradovi. Pravimo se da ne vidimo kako smo zaparloženi i zapušteni. Pravimo se da je sve one, retke, oko nas koji su nešto postigli i izvan granica ove zemlje, zapravo samo “usro golub”. Jebeš to što su radili, učili, stvarali, nisu spavali - jednostavno su imali sreće?!
Ili, kako mi je jednom pričao jedan ovdašnji ozbiljni filozof. Naime, kada je izdao svoju prvu knjigu lepih ogleda, u društvu u kome se kretao na to mu je odvraćeno da je većina tih kafanskih/palanačkih filozofa odavno već imala nameru da izda upravo takvu knjigu ogleda. Dakle, jebeš to što je on posao doveo do kraja, broji se ko je imao nameru da taj posao uradi. A ovog mog prijatelja, filozofa od pedigrea, “usro je golub”. Dok oni po vascele dane provode u kafani. Ili bezbrižno veslajući Dunavom. I čekajući da im padne s neba pa u rebra. Samo nisu sigurni šta treba da im padne.
Esadu Kočanu sada ću pisati da Vojvodina više nije bez političkog magazina. Doduše, nije nedeljnik, ali, ko zna, možda će i postati. Ako, na primer, prestanemo da se ponašamo kao matorci sa Vošinih tribina koji sve, ama baš sve, znaju o fudbalu. I šta tu onda ima da se izmisli i priča i filozofira kad je sve, ama baš sve, odavno jasno… Sačuvaj me bože oblomovštine i ljudi koji žive od ”imanja namere”!
Komentari
6 komentara za “Da malo mrdnemo…”
Dodaj komentar
Bez namere da te tešim, ali duh palanke nije zaobišao ni “zli” Beograd, čemu smo svakodnevno svedoci. Mislim da to nije samo vaš vojvođanski usud i da činjenica da se u prestonici dešava nešto malo više nego kod vas posle 9 uveče ne znači mnogo. Mislim da je taj palanački duh, koji je ove prostore zahvatio prilično davno, vrlo prisutan i živ u celoj zemlji, kolika god ona bila, te da samo svi zajedno moramo da mrdnemo narečenim delom tela da bismo tek počeli da pomeramo, malo, mic po mic. Ali bar da počnemo. Makar od sopstvene dece, jer sad je to već cela nova generacija mladih koja za bolje niti zna niti veruje našim pričama da postoji.
Nema sumnje da je tako, bas tako i u BG, iza tog imidza dzungle zapravo se vjerovatno krije duboka praznina. Juznije od BG necu ni da komentarisem, tamo je stvarno, uz rijetke izuzetke, potpuna tama.
Sto se djece tice, ne samo nase, vec tih generacija, to su u stvari djeca rata. A od djece rata je vrlo tesko ocekivati da budu tolerantni, recimo. A i sto bi bili. Nisu oni krivi. Mada, ja ne odustajem od koncepta da svoju djecu “snabdijem” citavim arsenalom sopstvene “ludosti”. Jer ovdje je ludost biti normalan. Pa da izvines, ko jebe takav koncept. Iako zivis u nenormalnim okolnostima, trudis se ostati normalan i onda se stalno preispitujes. Mislim da je to okej, kad smo vec ostali ovdje. A da li je, sto se djece tice, okej sto smo ostali ovdje?
Pa ja mislim da je bila stvar naseg izbora, inata, sudbine ili ko zna cega, sto smo ostali ovde. I da to nema mnogo veze sa decom. Ono sto je na nama a sto se tice dece jeste da njima stvorimo uslove za izbor da li hoce da odu ili da ostanu. Ja licno, kad bih u njihovo ime birala, volela bih da odu i zive a ne da se mrcvare ovako kao mi. I slazem se da moramo da im prenesemo svoje ludilo normalnosti, koliko god tesko bilo da objasnimo zasto je to vazno i zasto su uvek u tako dramaticnoj manjini. Srecom imamo prijatelje oko sebe koji su to isto uspeli i po njihovoj, vec velikoj deci vidim da to moze i daje rezultat - normalni su i tako se osecaju gde god da odu. Zato cemo se hrabriti i snaziti medjusobno da u tome ne posustanemo. Mada su iskusenja i izazovi veliki…
Dinko pita, da li je ok sto smo ostali ovde gde smo, ne zbog nas, vec zbog svoje dece.Nisam pametna kako na ovo odgovoriti.Necija druga deca su ginula zbog odluka koji su doneli oni koji nisu njihovi roditelji, nego njihovi zapovednici.Necija druga deca mogu naravno i zbog toga da zive.
Zar nismo i ovaj SSP potpisali upravo zbog te-dece?Znas strasno zavidim generaciji mojih roditelja koja je mogla da ode na kafu u Budimpestu ili Solun, u soping i Italiju, bez viza i kojecega.mene je to omasilo.To me snazi i tera, sto kaze Katarina, da i druge hrabrim, da ostanu ovde, da bi njihova deca imala opet ono sto su imali njihove babe i dede.
Da, i mene je omasilo putovanje bez viza, taman kad sam mislio da krenem, kad ono…
I Kacha je u pravu, potpisujem sve sto je rekla, posebno to da je na nama da im stvorimo uslove da mogu da biraju: da odu ili da ostanu.
Ja sam skloniji tome da odu, da im obezbjedim pristojnu mogucnost izbora. Cak sam i radikalan, pa bih sina poslao vec u srednju skolu negdje vani. Prijateljica koja je imala to iskustvo, koja je zavrsila srednju skolu u Budimpesti, kaze da to nije dobro rjesenje, da je prerano.
Sto bi rekli kod mene u Bosni: nisam ti pametan, draga moja…:-)
Ja sam u fazonu poslednja godina srednje da odu ili da ovde u cetvrtoj godini predju u neku od tih internacionalnih skola cija matura im otvara prolaz na fakultete svuda u svetu. A dotle ih stalno pripremati da je to normalno, da su oni zdravi, pravi, normalni mladi ljudi kao i svi njihovi vrsnjaci u svetu i da treba da nauce tamo gde je najbolje jer zasluzuju najbolje. Pa ako onda rese da dodju ovde i to najbolje sto imaju upotrebe ovde, moze, a ako rese da ostanu tamo, opet moze. Znam da ce nama biti tesko, ali bar nije sebicno. To nam je posao - roditeljski.
Ja isto putovala bez viza i to je mnogo lepo. Spakujes se u voz, ranac na ledja i krenes. Ne mogu prezaliti sto su nam to oteli. Ovi ovde - da ne bude zabune.