Nacionalno pomirenje na štetu Vojvodine
Ivana Radakov
Već danima pokušavam da se malo distanciram od postizborne šizofrenije.
Ne polazi mi za rukom. Gde god da odem, s kim god da razgovaram, priča je ista. Svi se bave analizama “državotvorne politike” i mehanizmima nacionalnog pomirenja. U medijima SPS glavna tema.
Koliko košta demokratija
Dragana Coric
Stalno se pogađamo koliko nas košta demokratija.
Ne samo nas.
Sve ostale.
Da malo mrdnemo…
Dinko Gruhonjic
Reč je zapravo o tome da malo mrdnemo određenim delom tela na kojem obično sedimo. Mi, ovde u Vojvodini. I da se zapitamo kako je moguće da je “zli Beograd” kriv baš za sve naše nedaće. Za to što smo postali provincija. Pa ne liči li i to na onu priču kad smo išli u školu pa nekima od nas baš nije bivalo sve najjasnije ali je ispadalo da nas “profesor/nastavnik mrzi”, a ne da smo glupi ili da smo prosto netalentovani za matematiku ili za jezike? Ne liči li to upravo na priču Srbije iz devedesetih godina, koja se nesmanjenom žestinom nastavila sve do današnjih dana, da nas svet mrzi jer smo “posebni”?
Politički mobing
Dragana Coric
Pre nekoliko godina, učestvujući na jednom seminaru, sam izrekla nešto nalik na nepobitnu tvrdnju.Ona glasi ovako:” To što sam ja pripadnik jedne nacionalne skupine, može i treba da me legitimiše smao u jednom smislu.To je samo jedno od identitetskih obeležja, ali nije i ne treba biti shvaćeno kao jedino.Valjda se ljudi posmatraju i svrstavaju u prijatelje ili suparnike na osnovu toga da li čine dobre ili loše stvari, da li pomažu drugima, ili im čine štetu.Uvek onda treba postaviti pitanje da li je u svakoj od tih životnih situacija neko dovoljno Srbin, Mađar, Slovak, itd ili će tada biti samo čovek…”